Odeljenje za finansije (finance department)

Odeljenje za finansije upravlja finansijskim operacijama preduzeća i pruža informacije i savetodavnu podršku ostatku preduzeća. 

Četiri ključne odgovornosti odeljenja su:

• Obezbeđivanje da preduzeće ima dovoljno novca
• Evidentiranje i kontrola transakcija unutar preduzeća
• Interno pružanje informacija menadžerima za pomoć u planiranju, donošenju odluka i kontroli
• Eksterno izveštavanje informacija zainteresovanim stranama: vlasnici, kupci, dobavljači, kreditori, poreski organi i dr.

U okviru finansijskog odeljenja funkcioniše finansijski tim čije se pozicije razlikuju shodno očekivanjima od posla, zadacima i odgovornostima na svakoj od ovih pozicija, a u zavisnosti od veličine i složenosti poslovanja. Glavne finansijske pozicije su: finansijski direktor, finansijski analitičar, finansijski kontroler, računovođa i finansijska operativa.

Finansijski direktor (FD Finance Director)

Finansijski direktor ili rukovodilac finansijskog odeljenja (CFO chief financial officer) je glavni finansijski rukovodilac kompanije na najvišoj poziciji. Odgovoran je za razvoj i praćenje finansijske i investicione strategije kompanije koja podržava poslovnu strategiju, pregled budžeta, održavanje odnosa sa investitorima i kreditorima, identifikaciju i sprečavanje rizika i vođenje finansijskog tima. U velikim organizacijama, finansijski direktor je od vitalnog značaja za uspeh poslovanja. U manjim kompanijama, spoljni finansijski direktor će biti dovoljan za sastavljanje budžeta, analizu poslovanja na redovnoj osnovi, privlačenje sredstava i pružanje drugih usluga. 

Finansijski analitičar (Financial analyst)

Finansijski analitičari upravljaju novcem i investicijama na niovu preduzeća ili na nivou odeljenja. Odgovorni su i za pripremu finansijskih izveštaja i prognoza, kreditno praćenje i analizu investicija. Oni često rade sa drugim odeljenjima u preduzeću kako bi nadgledali troškove. Finansijski analitičar u velikoj meri obavlja praktičnu ulogu finansijskog direktora. Dok menadžer mora da se fokusira na strategiju, finansijski analitičar direktno obavlja date zadatke. Većim kompanijama je potrebno nekoliko finansijskih analitičara koji su odgovorni za redovno i ad-hoc izveštavanje i planiranje u različitim odeljenjima. Ovi izveštaji će uključivati „ključne indikatore performansi“ (KPI) koji meri učinak pojedinaca, odeljenja i drugih kritičnih oblasti poslovanja, kao i preduzeća u celini.

Finansijski kontroler (Financial controller)

Finansijski kontroleri su uglavnom odgovorni za troškove preduzeća, tako da blisko sarađuju i sa odeljenjem za finansijsko planiranje i analizu i sa računovodstvom. Finansijski kontroler mora da se pobrine da kompanija radi u okviru postojećeg budžeta i da se novac nigde ne izgubi. Odgovorni su i za blagovremeno i ispravno evidentiranje transakcija i planiranje tokova gotovine – moraju da prate kako tačno novac ulazi u kompaniju i kako izlazi.

Finansijski kontroler može da upravlja određenim brojem računovodstvenog osoblja koje se brine o područjima kao što su fakturisanje prodaje, naplata dugova, nabavke, plaćanje, zarade, osnovna sredstva i oporezivanje. Finansijski kontroler, kao i računovođa, treba da posvete veliku pažnju detaljima. Nasuprot tome, finansijski analitičari i CFO menadžeri su odgovorni za finansijsko planiranje i analizu – budžetiranje i optimizaciju potrošnje. Pozicija finansijskog kontrolera je potrebna uglavnom u većim preduzećima koja imaju nekoliko računovođa. 

Računovođa (Accountant)

Računovođe su odgovorne za vođenje tačne evidencije o transakcijama kompanije u računovodstvenim sistemima, kao i za saradnju sa poreskim organima. Njihova primarna odgovornost je da osiguraju da sve transakcije unutar kompanije budu pravilno evidentirane i zakonite. Finansijsko računovodstvo je zakonski obavezno za preduzeća. Dok je preduzeće malo, većina direktora angažuje spoljne agencije za pružanje računovodstvenih usluga kojima se poverava vođenje poslovnih knjiga i sastavljanje finansijskih izveštaja jer to štedi troškove i mnogo je efikasnije. Velike kompanije često će imati nekoliko stalno zaposlenih računovođa, od kojih je svaki odgovoran za svoje grupe troškova (plate, porezi, transakcije, itd.) kompanije ili njene podružnice. 

Finansijska operativa (Treasurer)

Osoblje angažovano na poslovima finansijske operative je odgovorno za implementaciju finansijske i investicione strategije, plaćanja unutar i van preduzeća, saradnju sa bankama, vođenje gotovine u blagajni, vođenje poslovnih bankarskih računa (tekućih i deviznih računa) kao i za menjačke devizne poslove. 

Računovodstvena regulativa (Accounting regulation)

Računovodstvena regulativa daje doslednost i uporedivost između različitih preduzeća. Pregled računovodstvenih pravila (standarda) je koristan da bi se razumeo kontekst u kome se sastavljaju finansijski izveštaji u svrhu obezbeđivanja njihove jednoobraznosti, transparentnosti i fer prezentacije. 

• nacionalni (lokalni) i međunarodni standardi
• GAAP 
• Revizija (audit)

Postoje više različitih računovodstvenih standarda koji se primenjuju u različitim zemljama:

• Evropa – deo zemalja: MSFI, MRS (IAS, IFRS)
• SAD: GAAP 
• Kanada: GAAP
• Nemačka: lokalni računovodstveni standardi
• Računovodstveni standardi po zemljama

Lokalni i međunarodni standardi (MRS, MSFI)

Nacionalnim (lokalnim) zakonima regulisana je forma i sadržaj finansijskih izveštaja i zahteva se od preduzeća da se pridržavaju važećih računovodstvenih standarda. Ovi standardi obezbeđuju niz koncepata ili principa na kojima se zasnivaju finansijski izveštaji. Oni se takođe bave subjektivnim oblastima koje zahtevaju procenu, na primer procenom imovine. Pored nacionalnih (lokalnih) zakona i standarda – Odbor za međunarodne računovodstvene standarde (IASB International Accounting Standards Board) nastoji da poboljša i uskladi finansijsko izveštavanje širom sveta. IASB izdaje MSFI – Međunarodne standarde finansijskog izveštavanja (IFRS International Financial Reporting Standards) koji regulišu računovodstvene postupke, kao i pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja. U zavisnosti od veličine i tipa preduzeća, ono može biti u skladu sa lokalnim ili međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja. U Srbiji je zakonom obavezna primena MRS i MSFI.

GAAP (Generally Accepted Accounting Practice)

Opšteprihvaćena računovodstvena praksa (GAAP) označava sva pravila, iz bilo kog izvora (zakon o kompanijama, lokalni i međunarodni standardi i drugi zakonski zahtevi), koja regulišu računovodstvo. 

Računovodstvo (Accounting)

Računovodstvo se bavi pružanjem finansijskih informacija o rezultatima poslovanja tokom određenog vremenskog perioda. Računovodstvo je proces evidentiranja, analize i sumiranja poslovnih transakcija. Postoje različite vrste finansijskih informacija i izveštaja koje izrađuje finansijski tim, a koji generalno spadaju u dve kategorije: finansijsko računovodstvo i upravljačko računovodstvo.

Knjigovodstvo (Bookkeeping)

Knjigovodstvo se generalno odnosi samo na evidentiranje transakcija u poslovnim knjigama.

Finansijsko računovodstvo (Financial accounting)

Finansijsko računovodstvo – upotreba podataka o evidentiranim transakcijama za izveštavanje o finansijskim rezultatima i najnovijoj poziciji preduzeća za veći broj zainteresovanih strana, u različite svrhe.

Finansijski računi (financial accounts)

• Svrha – Koriste se za izveštavanje o finansijskim rezultatima poslovanja i najnovijoj poziciji preduzeća za veći broj zainteresovanih strana (uglavnom eksternih korisnika), u različite svrhe.
• Fokus – istorijski finansijski rezultati poslovanja.
• Obim – Finansijski rezultati celog poslovanja.
• Učestalost – Pripremaju se najmanje jednom godišnje. Neke kompanije pripremaju ‘privremene’ finansijske izveštaje svakog kvartala ili šest meseci.
• Zahtevi – Finansijski računi su zakonski uslov za registrovana preduzeća.
• Format – Postoje finansijski računovodstveni standardi i zakonska regulativa koja reguliše format i sadržaj finansijskih računa.
• Tačnost – Finansijski računi moraju da pokazuju „istinit i pošten“ prikaz. Praktično, to znači da treba da budu tačni i da ne dovode u zabludu korisnike. ‘Tačnost’ će zavisiti od veličine preduzeća.

Upravljačko računovodstvo (Management accounting)

Upravljačko računovodstvo – upotreba podataka o evidentiranim transakcijama unutar preduzeća za potrebe dobijanja informacija o upravljanju, planiranja, donošenja odluka i kontrole.

Upravljački računi (management accounts)

• Svrha – Pružaju finansijske i nefinansijske informacije i koriste se da pomognu menadžerima da donose poslovne odluke na osnovu kvalitetnih informacija. Obično su poverljivi i ne objavljuju se van organizacije.
• Fokus – Koristite informacije iz prošlosti i sadašnjosti za donošenje odluka o budućnosti.
• Obim – Može da izveštava o proizvodima, kupcima, odeljenjima ili celom poslovanju.
• Učestalost – Priprema se kad god je potrebno – obično najmanje jednom mesečno.
• Zahtev – Ne postoje pravni (zakonski) zahtevi za upravljačke račune. U praksi, banke mogu insistirati na redovnim upravljačkim računima kao uslovu finansiranja.
• Format – Ne postoje standardni formati ili pravila za upravljačke račune, ali se koriste neke popularne ustaljene tehnike, na primer, izračunavanje profitnih marži i drugih finansijskih pokazatelja.
• Tačnost – Upravljački računi moraju biti što precizniji jer se koriste za donošenje kritičnih poslovnih odluka. Budući da se koriste i za predviđanje neizvesne budućnosti, oni mogu uključivati razumne aproksimacije (pretpostavke).

Računovodstvo odgovornosti (Responsibility accounting)

Sistem upravljačkog računovodstva treba da funkcioniše po principu odgovornosti. U većim preduzećima, menadžeri su odgovorni i za finansijske rezultate, tako da je važno napraviti troškovne centre, nosioce troškova i kontribucioni obračun (menadžerskog bilansa uspeha MRA) kako bi se osiguralo da se u izveštavanju prave jasne razlike između troškova, proizvoda i prihoda. Potrebno je jasno alocirati troškove uz primenu ključa ili obračunskih iznosa koje menadžer, kao odgovorno lice, može direktno i nezavisno kontrolisati tokom godine. U okviru tih kategorija, treba odrediti planske ciljeve koje zatim treba uporediti sa ostvarenim rezultatima da bi se izvršavanje odgovornosti učinilo transparentnim.

Revizija (Audit)

Eksterna revizija je obavezna za preduzeća koja ispunjavaju zakonom propisane uslove. Revizija je uvid u računovodstvene evidencije i procedure poslovanja od strane nezavisnog eksternog revizora, u cilju formiranja mišljenja o tačnosti i potpunosti, kao i fer prezentaciji finansijskih izveštaja preduzeća i njihovoj usklađenosti sa važećom zakonskom regulativom. Mnoge velike organizacije imaju nezavisnu funkciju interne revizije kao posebno odeljenje, koje ispituje i ocenjuje poslovne aktivnosti.

Zainteresovane strane (Stakeholders)

Zainteresovane strane čine sve one interesne grupe koje imaju potraživanja prema preduzeću ili imaju interese za njegovo poslovanje. Pored vlasnika (shareholders), postoje i druge interesne grupe koje su zainteresovane za rad preduzeća: zaposleni, kupci, dobavljači, banke, menadžment, udruženja, mediji, šira javnost, poreski organi i država.

Završni račun (Annual report)

Završi račun se radi jednom godišnje na kraju godine (31.12.) i odnosi se na izradu seta finansijskih izveštaja:

• Bilans stanja (Balance sheet)
• Bilans uspeha (P&L)
• Izveštaj o tokovima gotovine (Cash flow)
• Izveštaj o promenama na kapitalu (Changes in equity)
• Napomene uz finansijske izveštaje (Notes to the financial statements).

Bilans stanja (Balance sheet)

Bilans stanja je jedan od ključnih finansijskih izveštaja. Izveštava o finansijskom položaju preduzeća: pregled imovine (assets), obaveza (liabilities) i kapitala (equity) na određeni dan. Ako se pravi završni račun, taj dan je 31.12.; kvartalni izveštaj, onda je to kraj kvartala (31.03, 30.06., itd.); mesečni izveštaj onda je to kraj meseca (31.1, 28.2, 31.3 itd).

Bilans stanja pokazuje:

• šta preduzeće poseduje – u delu Aktive u Bilansu stanja prikazuje se različita imovina koja je u vlasništvu preduzeća:
  • Dugoročna sredstva – stalna imovina (long-term assets – non-current assets)
    • Dugoročna finansijska ulaganja (long term investment)
    • Osnovna sredstva (fixed assets)
    • Goodwill (razlika između plaćene i knjigovodstvene cene kapitala)
  • Kratkoročna sredstva – tekuća imovina (short-term assets – current assets)
    • Gotovina i gotovinski ekvivalenti (cash)
    • Kratkoročni finansijski plasmani (short-term financial investments)
    • Kupci (AR Accounts Receivable)
    • Zalihe (inventories)
    • Ostala kratkoročna potraživanja.

• šta preduzeće duguje – u delu Pasive u Bilansu stanja prikazuju se različite obaveze koje preduzeće ima prema vlasnicima kapitala i trećim licima:
  • Kapital (Equity)
    • Osnovni kapital (paid-in capital)
    • Profit tekuće godine (current year profit)
    • Neraspoređena dobit (retained earnings)
  • Dugoročne obaveze (Long-Term Liabilities)
    • Dugoročni krediti (LTD Long Term Debt)
    • Ostale dugoročne finansijske obaveze (Other Long-Ferm Financial Liabilities)
  • Kratkoročne obaveze (Short-Term Liabilities)
    • Kratkoročni krediti (STD Short Term Debt)
    • Dobavljači (AP Accounts Payable)
    • Ostale kratkoročne obaveze.

Bilans uspeha (Income statement / P&L)

Bilans uspeha predstavlja izveštaj o prihodima, rashodima i dobiti (ili gubitku) kompanije tokom određenog vremenskog perioda. Ovaj izveštaj sumira ukupan prihod i ukupne rashode koji su nastali tokom određenog perioda. Alternativno, naziva se i ‘računom dobiti i gubitka’ i često samo P&L. Oni pokazuju da li preduzeće ima više prihoda nego rashoda (profit – dobit) ili obrnuto (gubitak).

Dve najzastupljenije metode za pravljanje bilansa uspeha su Cost of sales i Cost of summary (metoda ukupnih troškova).

Cost of Sales – funkcionalna metoda (Cost of sales – method for Income statement / P&L)

Cost of sales je funkcionalna metoda za pravljenje Bilansa uspeha P&L. Kod ove metode se od prodaje oduzima COGS i dobija se gross margina. Od gross margine se oduzima SGA i dobija se operativni profit. Ispod operativnog profita su neoperativne stavke, kamata i porez na dobit. Cost of sales je standardna metoda za pravljenje Bilansa uspeha u SAD, Kanadi i Velikoj Britaniji. U stranoj literaturi koja za temu imaju Management Accounting (upravljačko računovodstvo) ili Cost Accounting (troškovno računovodstvo) postoji samo ova metoda kod izrade Bilansa uspeha. Sve više srpskih preduzeća je prihvatilo Cost of sales metodu za svoje interne izveštaje.

Metoda ukupnih troškova (Cost of summary – Income statement / P&L)

Cost of summary ili metoda ukupnih troškova je metoda za pravljenje Bilansa uspeha – zvanično se koristi u Srbiji. Kod ove metode se od prodaje oduzimaju svi troškovi. Prednost korišćenja ove metode je jednostavnost i brzina izrade Bilansa uspeha (iz kontnog plana se uzimaju klase 5 – Troškovi i klasa 6 – Prihodi). Nedostaci ove metode su što ne prikazuje cenu koštanja proizvoda i što nema razlike između varijabijalnih i fiksnih troškova. 

Izveštaj o tokovima gotovine (Statement of cash flows)

Izveštaj o tokovima gotovine daje potpunu sliku poslovanja zajedno sa bilansom stanja i bilansom uspeha. Izveštava o tome kako je preduzeće pribavilo sredstva i kako ih je potrošilo i/ili investiralo tokom određenog vremena. Koristan je pokazatelj likvidnosti i solventnosti preduzeća. Izveštaj popunjava gap (vreme prihoda i rashoda nije uvek isto kao i vreme gotovinskih primanja i gotovinskih plaćanja) i meri stvarne prilive ili odlive gotovine tokom perioda iz tri aktivnosti – poslovanja, investiranja i finansiranja.

Izveštaj o tokovima gotovine sastoji se od tri glavna dela:

• Prilivi i odlivi gotovine iz poslovnih aktivnosti (CFO Cash Flow from Operating activities)
• Prilivi i odlivi gotovine iz investicionih aktivnosti (CFI Cash Flow from Investing activities) 
• Prilivi i odlivi keša iz finansijskih aktivnosti (CFF Cash Flow from Financing activities).

Prilivi i odlivi gotovine iz poslovnih aktivnosti (CFO Cash Flow from Operating activities)

Deo Cash Flow izveštaja i predstavlja priliv i odliv gotovine iz poslovnih aktivnosti.  Operativne aktivnosti su glavne aktivnosti koje generišu prihod preduzeća, kao što su prodaja kupcima, kupovine od dobavljača i plaćanja zaposlenima. Novčani tok se izračunava prilagođavanjem profita (dobiti) perioda za vremenske razlike, kao što su kretanja zaliha i bilo koje negotovinske stavke (npr amortizacija). Ovo je ključni deo izveštaja o tokovima gotovine jer gotovina generisana iz poslovanja mora da plati sve odlive gotovine koji se odnose na druge aktivnosti kao što su kamate na kredite i dividende.

Prilivi i odlivi gotovine iz investicionih aktivnosti (CFI Cash Flow from Investing activities)

Deo Cash Flow izveštaja i predstavlja priliv i odliv gotovine po osnovu sticanje i otuđenja dugotrajne imovine i drugih ulaganja.

Prilivi i odlivi keša iz finansijskih aktivnosti (CFF Cash Flow from Financing activities)

Deo Cash Flow izveštaja i predstavlja priliv i odliv gotovine iz finansijskih odnosa. Glavni finansijeri kompanije su vlasnici odnosno kreditori (banka). Preduzeće može primati gotovinu i plaćati istom.

Neto promena gotovine (NCF Net Cash Flow)

Neto promena gotovine se javlja kod Cash flow izveštaja. NCF se može dobiti na dva načina:

• kao razlika kranjeg i početnog stanja gotovine preduzeća,
• kao zbir neto gotovina iz sve tri aktivnosti: NCF = CFO + CFI + CFF.

Slobodan novčani tok (FCF Free Cash Flow)

FCF označava koliko je preduzeće napravilo slobodnog keša. Koristi se za vraćanje kredita i isplate dividendi. FCF se može izraziti u novcu ili u procentu od prodaje.

FCF = CFO – CFI

FCF zavisi od sledećih pokretača gotovine:

1. Rast
2. Gross margina
3. OPEX
4. Gross margina
5. DSO (period naplate od kupaca)
6. DIO (period zadržavanja zaliha)
7. DPO (period plaćanja dobavljačima)
8. CAPEX (ulaganja u osnovna sredstva)

FCF se koristi u DCF analizi za vrednovanje kompanije i vrednovanje brenda.

Metodi za izradu cash flow izveštaja (Methods for Cash flow)

Postoje tri metode za izradu Cash flow izveštaja:

• Indirektna metoda
• Direktna metoda
• Menadžerska metoda

Ove tri metode se jedino razlikuju u načinu izrade CFO odnosno operativnog cash flow.

Direktna metoda ima sledeću strukturu kod operativnog cash flow-a:

• Priliv od kupaca
• minus Plaćanje dobavljačima
• minus Plaćene kamate
• minus Plaćen porez na dobit.

Indirektna metoda ima sledeću strukturu kod operativnog cash flow-a:

• Neto profit
• plus Amortizacija
• plus/minus Promena kupaca
• plus/minus Promena zaliha.
• plus/minus Promena dobavljača.

Menadžerska metoda ima sledeću strukturu kod operativnog cash flow-a:

• EBITDA
• minus Kamata
• minus Porez
• plus/minus Promena NOS.

Izveštaj o promenama na kapitalu (Changes in Equity)

Izveštaj o promenama na kapitalu je jedan od pet finansijskih izveštaja – sastavni deo završnog računa (annual report). Ovaj izveštaj pokazuje sve promene na kapitalu u jednom vremenskom periodu. Kapital preduzeća može da se podeli na tri glavna dela: osnovni kapital, profit (dobit) tekuće godine i neraspoređena dobit iz ranijih godina. 

Preduzeće može da poveća ili smanji kapital na tri načina:

• Dokapitalizacija (+)
• Profit/gubitak tekuće godine (+)
• Dividenda (-).

Izveštaj o promenama na kapitalu objašnjava zbog čega je došlo do povećanja ili smanjenja kapitala u određenom vremenskom periodu.

Napomene uz finansijske izveštaje (Notes to the financial statements)

Napomene uz finansijske izveštaje su deo završnog računa. Cilj Napomena je da pruži dodatne informacije, odnosno detaljnije objasni stavke iz finansijskih izveštaja: Bilans  uspeha, Bilans stanja, Cash Flow i Promene na kapitalu. Svaki od MRS standarda propisuje šta je potrebno obelodaniti , odnosno dodatno pojasniti u Napomenama. 

Opcije finansiranja

Ako je menadžeru potrebno više novca za tekuće poslovanje, može ga pribaviti korišćenjem jedne od sledećih opcija finansiranja:

• dodatno vlasničko finansiranje (raise further equity finance) 
• pozajmljivanje novca (borrowing money) 
• korišćenje viška gotovine ostvarene iz poslovnih aktivnosti (use surplus cash generated from operating activities) 
• korišćenjem drugih oblika finansiranja.

Dodatno vlasničko finansiranje (Raise further quity finance)

Menadžer može da traži od vlasnika preduzeća da ulože više novca ili vlasnici mogu da potraže investitore koji su spremni da investiraju u preduzeće – finansiranjem kroz učešće u kapitalu na određeno vreme ili trajno. Imajte u vidu da na ovaj način investitori dobijaju pravo upravljanja nad preduzećem i očekuju povraćaj na svoju investiciju u vidu isplate dividendi. 

Pozajmljivanje novca (Borrowing money)

Poznato i kao „finansiranje zajmom“ ili „finansiranje dugom“. Obično se novac pozajmljuje od banke, poslovnih partnera itd. To je uobičajeni put za vlasnike koji ne žele da dele vlasništvo nad svojim preduzećem. Za razliku od vlasničkog finansiranja koje ne mora da se otplaćuje, finansiranje kreditom mora biti otplaćeno u određenom roku i izazvaće troškove kamata.

Korišćenje viška gotovine (using surplus cash) 

Višak gotovine je gotovina ostvarena iz poslovnih aktivnosti koja premašuje iznos gotovine koji je potreban za pokrivanje operativnih troškova. Operativni troškovi se odnose na svakodnevne aktivnosti preduzeća. Višak gotovine ne sme biti isplaćen kao dividende vlasnicima.

Korišćenje drugih oblika finansiranja

Menadžer može da koristi i druge oblike finansiranja, ako je primenljivo:

• finansiranje putem avansa – (predujam) isplata novčanog iznosa unapred za robu koja će naknadno biti isporučena ili za uslugu koja će naknadno biti izvršena.
• finansiranje putem pretplate – vrste avansa putem kojih se preduzeća određenih delatnosti finansiraju unapred sistemom prikupljanja novčanih sredstava od svojih budućih kupaca (delimično ili u celini) u protivvrednosti buduće robe, odnosno usluge.
• bespovratno finansiranje – oblik davanja finansijskih sredstava bez obaveze vraćanja. Najčešći oblici ovakvog finansiranja su: subvencije, kompenzacije, regresi, premije i dotacije.
• finansiranje putem lizinga – davanje u zakup pokretnih i nepokretnih dobara putem posrednika koji stavlja korisniku lizinga predmet lizinga na korišćenje uz naplatu odgovarajuće naknade.
• finansiranje putem faktoringa – Faktoring finansiranje predstavlja oblik pribavljanja novčanih sredstava putem prodaje potraživanja. 

Imovina (Assets)

Imovina (aktiva, sredstva) predstavlja sredstva određene vrednosti u vlasništvu ili pod kontrolom preduzeća koji će generisati buduću korist. Imovina predstavlja generalno najveća ulaganja preduzeća. Ulaganje novca u dugoročna sredstva (long-term assets) i kratkoročna sredstva (short-term assets) je od suštinskog značaja za većinu preduzeća.

Dugoročna sredstva (Long-Term Assets)

Dugoročna sredstva su deo Aktive u Bilansu stanja (Balance sheet). Sredstva se koriste na dugi rok (preko 1 godine).

Dugoročna sredstva su:

• Nematerijalna imovina (intangible assets) 
• Osnovna sredstva (fixed assets) 
• Dugoročna finansijska ulaganja (long term investment)
• Goodwill.

Nematerijalna imovina (Intangible assets)

Nematerijalna imovina su sredstva koja su „stalna“ stavka u okviru poslovanja, obično se koriste duže od godinu dana (i stoga su dugoročna sredstva, stalna imovina preduzeća). To su nefizički resursi i prava u vlasništvu preduzeća koji nude konkurentsku prednost ili dodaju vrednost preduzeću. Primeri: licence, softwer, brend, žig, patenti itd.

Osnovna sredstva (Fixed assets)

Osnovna sredstva su  sredstva koja su „stalna“ stavka u okviru poslovanja, obično se koriste duže od godinu dana (i stoga su dugoročna sredstva, stalna imovina preduzeća). Ova sredstva su namenjena za kontinuiranu upotrebu u poslovanju  i u suštini se koriste za zarađivanje novca. Postoje različite vrste fizičkih – materijalnih sredstva (tangible assets) u svakom preduzeću: zemljište, zgrada, mašine…  Nazivaju se i ‘nekretnine, postrojenja i oprema’.

Kada se osnovna sredstva prodaju, preduzeće ostvaruje dobitak ili gubitak na prodaji osnovnih sredstava. Ovaj gubitak se smatra neoperativnim rashodom.

Amortizacija (Amortization, Depreciation)

Osnovna ili dugoročna sredstva imaju koristan ekonomski vek i vremenom, tokom upotrebe, se troše i smanjuju svoju vrednost. Amortizacija je merilo koliko brzo se dugoročna sredstva troše tokom vremena i predstavlja približan iznos izgubljene vrednosti osnovnih sredstava. Amortizacija je negotovinski trošak (noncash expenses) i prikazuje se u Bilansu uspeha. Prema GAAP-u, depresijacija (depreciation) se odnosi na materijalnu imovinu, a amortizacija (amortization) se odnosi na nematerijalnu imovinu. U Srbiji, prema MRS, pojam amortizacija se odnosi i na materijalnu i na nematerijalnu imovinu. 

Amortizacija se računa u zavisnosti od:

• roka upotrebe osnovnog sredstva
• ostatka vrednosti osnovnog sredstva na kraju perioda (u praksi se najčešće podrazumeva da je ostatak vrednosti jednaka 0.)
• metode amortizacije (proporcionalna, funkcionalna, degresivna).

Godišnji iznos amortizacije  = (Nabavna vrednost – Ostatak vrednosti) / broj godina ili 

Godišnji iznos amortizacije = ((Nabavna vrednost – Ostatak vrednosti) * Stopa amortizacije)/100

Stopa amortizacije se računa tako što se procenjuje rok upotrebe. Svako preduzeće samostalno procenjuje rok upotrebe osnovnih sredstva. Stope amortizacija osnovnih sredstava se grupišu obično u 5 do 7 grupa.

Stopa amortizacije = 100 / rok upotrebe

Postoje tri glavne metode obračuna amortizacije:

• proporcionalna metoda (svake godine isti iznos amortizacije)
• degresivna (svake godine manji iznos amortizacije)
• funkcionalna (u zavisnosti od potrošnje osnovnog sredstva).

Svaki od tri načina obračuna amortizacije ima svoje prednosti i nedostatke. U praksi se najčešće primenjuje proporcionalna metoda (u skoro 99% preduzeća u Srbiji), a u nekim ređim slučajevima i funkcionalna metoda (obično za mašine, kamione i slično). Degresivna metoda skoro da se i ne koristi u Srbiji.

U praksi postoje i tri različite vrste amortizacije:

• Knjigovodstvena amortizacija – obračunava se u poslovnim knjigama, odnosno iskazuje se u završnom računu.
• Poreska amortizacija – računa se na osnovu poreskih propisa. Ova amortizacija služi za poresko izveštavanje – vrši se izrada poreskog bilansa na osnovu podataka iz završnog računa. Često je poreska amortizacija drugačija od knjigovodstvene amortizacije i onda nastaju odloženi porezi (deffered taxes).
• CFC Calculated Fixed Costs – ova amortizacija se računa isključivo za obračun cene koštanja, kao i za obračun prodajne cene. CFC služi isključivo za interne svrhe odnosno za controlling. CFC amortizacija je uvek veća od knjigovodstvene amortizacije.

Dugoročna finansijska ulaganja (Long-term investment)

Dugoročna finansijska ulaganja su ulaganja u drugu kompaniju ili kupljene akcije (vrednost akcija drugih kompanija). Ova ulaganja, preduzeća nameravaju da ‘drže’ za budućnost i stoga predstavljaju dugoročnu imovinu (koriste se više od godinu dana). Ako se sredstva ulažu u periodu kraćem od godinu dana onda ona pripadaju kratkoročnim finansijskim ulaganjima (short-term investment).

Goodwill

Goodwill je razlika između plaćene i knjigovodstvene vrednosti kapitala. Javlja se kada velika kompanija kupuje malu i kada plati za nju više nego što mala kompanija vredi u knjigama. Taj višak vrednosti se zove premija odnosno goodwill.

Kratkoročna sredstva (Short-Term Assets)

Kratkoročna sredstva su deo Aktive u Bilansu stanja. Ova sredstva se koriste na kratkoročnoj osnovi, obično kraće od godinu dana. Nazivaju se i tekuća imovina (current assets).   

To su sledeća sredstva:

• gotovina i gotovinski ekvivalenti (cash) 
• kratkoročni finansijski plasmani (short-term investment)
• potraživanja od kupaca (AR Accounts Receivable)  
• ostala kratkoročna potraživanja (other receivables)
• zalihe (inventories).

Gotovina i gotovinski ekvivalenti (Cash)

To su  sredstva koja su po svojoj prirodi ‘likvidna’. Preduzeća obično nemaju veće iznose gotovine u Bilansu stanja (u proseku do 5% od Aktive). Gotovina može da postoji u više različitih oblika u preduzeću:

• • Gotovina u blagajni
  • Poslovni bankarski račun (tekući i devizni računi)
  • Čekovi, menice
  • Kratkoročni depoziti kod banaka
  • Kratkoročne hartije od vrednosti sa dospećem do 90 dana
  • Prema MRS u okviru gotovine mogu da se prikazuju i kratkoročne obaveze za likvidnost (overdraft). To znači da gotovina može biti i negativna.

Potraživanja od kupaca (AR Accounts Receivable)

Kada preduzeće kupcima proda robu ili uslugu na odloženo plaćanje (kreditira kupce), istovremeno sa izdavanjem fakture, ono ima i potraživanja od kupaca. Novac koji duguju kupci je tekuća imovina jer predstavlja „buduću korist“ (kupci će ubuduće plaćati gotovinom). Budući da kupci duguju novac često se nazivaju dužnici (debtors), a novac koji duguju naziva se i ‘potraživanja od prodaje’.

Postoje dve vrste potraživanja:

• u valuti tj. u roku dospeća (not due) i
• van roka dospeća (over due).

Važno je da preduzeće aktivno prati kupce i da ima ažurna stanja potraživanja od kupaca. Poželjno je da preduzeće na redovnoj osnovi (obično dnevno) pravi izveštaj sa pregledom potraživanja od kupaca čija je valuta van roka (over due). Ukoliko preduzeće ne uspe da naplati potraživanja od kupaca u razumnom roku, onda se smanjuje vrednost tih potraživanja. To smanjivanje se zove otpis potraživanja (bad debts, write offs). Ne postoji zakonska obaveza da se potraživanja otpisuju, ali većina preduzeća ima svoja interna pravila o otpisu potraživanja. Otpis potraživanja se obično vrši u procentima (npr. 50% vrednosti fakture) kao i na osnovu prekoračenog roka plaćanja u danima (30, 60, 90 dana itd).

Otpis potraživanja od kupaca se radi na dva načina:

• • indirektno (privremeno) otpisivanje – vrši se kada se prekorači rok plaćanja, a u skladu sa računovodstvenim politikama preduzeća.  
  • direktno (trajno) otpisivanje – vrši se kada je izvesno i dokumentovano da sporno potraživanje neće biti naplaćeno.

Zalihe (Inventories)

Zalihe su sredstva koja preduzeće drži za potrebe procesa proizvodnje ili prodaje.

Postoje sledeće vrste zaliha:

• sirovine – repromaterijal (raw material),
• nedovršena proizvodnja –  poluproizvodi (work in progress),
• gotovi proizvodi (finished goods) i
• roba (goods).

Količina zaliha uglavnom zavisi od vrste delatnosti: proizvodna preduzeća imaju najveće zalihe, trgovinska preduzeća imaju niske zalihe, a uslužna preduzeća obično nemaju zalihe. Zalihe se nekada zovu i lager  ili stock. 

Vrednovanje zaliha (Inventory valuation)

Zalihe se vrednuju po istorijskoj nabavnoj ceni ili po punim troškovima proizvodnje (COGS Cost of Goods Sold). Ako prodajne (tržišne)  cene opadnu ispod prvobitne istorijske nabavne cene ili punih troškova proizvodnje, tada se zalihe moraju vrednovati po toj, nižoj ceni.

Za vrednovanje zaliha mogu da se koriste tri različite metode:

• Prosečne cene
• FIFO First In First Out (prvi ulaz prvi izlaz)
• LIFO Last In First Out (poslednji ulaz prvi izlaz)

Svaka od ovih metoda daje različite iznose zaliha u Bilansu stanja, kao i različite iznose COGS u Bilansu uspeha. Većina preduzeća u Srbiji koristi metodu prosečne cene. Zalihe se mogu voditi i po stvarnim vrednostima (actual) ili po planiranim vrednostima (standard).

Likvidna sredstva (Liquid assets)

Likvidna sredstva se koriste u roku kraćem od godinu dana i relativno brzo se mogu konvertovati u gotovinu. To su:

• Gotovina i gotovinski ekvivalenti 
• Kratkoročni finansijski plasmani
• Potraživanja od kupaca.

Kapital (Equity)

Kapital je deo Pasive u Bilansu stanja. Kapital predstavlja sopstvene izvore sredstava (vlasničko finansiranje) – profit koji preduzeće napravi. Kapital je razlika između Sredstava (assets) i Obaveza (liabilities). Ovaj kapital se često zove i knjigovodstvena vrednost kapitala (book value of equity). Ako je kapital negativan (Obaveze > Sredstava), to znači da je preduzeće  prezaduženo i da će verovatno da ode u stečaj. Negativan kapital se zove i „gubitak iznad visine kapitala“ i iskazuje se u delu Aktive u Bilansu stanja. Ako preduzeće ima negativan kapital, vrlo često se kaže da je: „preduzeće pojelo svoju supstancu/kapital“.

Kapital preduzeća se sastoji iz tri dela:

• Osnovni kapital (Paid-in capital) 
• Profit (dobit) tekuće godine 
• Neraspoređena dobit.

Osnovni kapital (Paid-in capital)

Prilikom osnivanja preduzeća, vlasnici treba da unesu osnivački ulog u osnovni kapital preduzeća. Svaka zemlja propisuje minimalni iznos osnivačkog uloga da bi se osnovalo preduzeće i počelo sa radom.

Profit (dobit) tekuće godine

Kada preduzeće napravi profit tekuće godine koji se iskazuje u Bilansu uspeha P&L, onda se kapital preduzeća povećava za taj iznos profita – ostvarene dobiti. Ako kompanija napravi gubitak u Bilansu uspeha onda se kapital smanjuje za iznos gubitka. 

Neraspoređena dobit

Ako preduzeće isplati dividendu vlasnicima, kapital se smanjuje. Ako preduzeće ne isplati dividendu, onda će sledeće godine ta dobit da postane neraspoređena dobit iz ranijih godina. 

Obaveze (Liabilities)

Obaveze su deo Pasive u Bilansu stanja. Obaveze predstavljaju tuđe izvore sredstava. Odnose se na sve obaveze – novac koji preduzeće duguje poveriocima – kreditorima i dobavljačima. Postoji obaveza prenošenja ekonomske koristi u budućnosti. 

I Obaveze se mogu podeliti prema ročnosti:

• Dugoročne obaveze – rok dospeća duži od 1 godine (Long-Term Liabilities)
• Kratkoročne obaveze – rok dospeća kraći od 1 godine (Short-Term Liabilities)

II Obaveze se mogu podeliti prema svrsi:

• Operativne obaveze – dobavljači, porezi, zarade i sl. (AP Accounts payable)
• Finansijske obaveze – krediti, lizing i dr.  (debt).

Dugoročne finansijske obaveze (Long-term debt)

Dugoročne finansijske obaveze su deo Pasive u Bilansu stanja (balance sheet). Ove obaveze su na dugi rok (dospeće duže od godinu dana). Dugoročne finansijske obaveze su: krediti, lizing, obveznice na dugi rok itd. 

Kratkoročne obaveze (Short-Term Liabilities)

Kratkoročne obaveze su obaveze čiji je rok dospeća kraći od jedne godine. To su:

• Obaveze po kratkoročnim kreditima – obaveze za uzete kredite od banaka koji treba da se vrate za manje od 12 meseci. Obično su to krediti za obrtna sredstva, odnosno za finansiranje zaliha i kupaca.
• Obaveze prema dobavljačima – obično se plaćaju na 30 do 60 dana, tako da ove obaveze uvek postoje u Bilansu stanja preduzeća. 
• Obaveze prema zaposlenima – zaposlenima se isplaćuje zarada svaki mesec i ove obaveze se obično „zatvaraju“ na kraju meseca.
• Obaveze prema državi – porezi i doprinosi iz zarada, PDV i drugi porezi koje se moraju platiti po dospeću.
• Ostale kratkoročne obaveze.

Kratkoročne obaveze su važne zbog likvidnosti (liquidity) preduzeća. Ako kompanija ima previsoke kratkoročne obaveze, možda će imati problem sa likvidnošću, odnosno neće moći da plati svoje dospele obaveze.

Obaveze prema dobavljačima (AP Accounts Payable)

Obaveze prema dobavljačima su deo Pasive u Bilansu stanja. Obaveze prema dobavljačima za kupljenu robu ili usluge možete da platite odmah ili da iskoristite odloženo plaćanje (kredit na primer 30 dana). Obaveze prema dobavljačima imaju dve osobine:

• Kratkoročnost – Rok plaćanja obaveza je do jedne godine (obično obaveze imaju valutu plaćanja od 30 do 60 dana).

• Operativnost – Ove obaveze su vezane za operativne aktivnosti. (Na primer, veleprodavci uglavnom imaju visok iznos obaveza prema dobavljačima. Oni kupuju robu od dobavljača i dalje je preprodaju, uz relativno male marže.)

Troškovi (Costs)

Detaljne informacije o troškovima su od vitalnog značaja za smisleno tumačenje poslovnih performansi i omogućavanje donošenja odluka o troškovima koje će poboljšati profitabilnost. Menadžeri treba da razumeju kako da alociraju (raspodele) i identifikuju različite troškove za efikasno planiranje, donošenje informisanih odluka i kontrolu.

Direktni troškovi (Direct costs) 

Direktni troškovi su troškovi koji mogu direktno da se pripišu nosiocu troška. Kada se koristi izraz „direktno“ podrazumeva se da se troškovi vezuju za proizvod ili uslugu. Troškovi se mogu vezivati i za druge nosioce troškova (cost object) kao što su: cost centri, aktivnosti, projekti, kupci, regioni itd. 

Ako je nosilac troška proizvod, direktni troškovi su sledeći:

• Materijal (DM Direct Material) – direktni troškovi materijala koji se koristi za izradu proizvoda u proizvodnji. Najveći deo ovih troškova čine sirovine, repromaterijal i ambalaža. Materijal se naručuje od dobavljača. Prikazuje se u specifikaciji koja se zove BOM Bill Of Material. Ovaj materijal se koristi za obračun cene koštanja.
• Direktni radnici na proizvodnoj liniji (DL Direct Labor) – troškovi radnika koji direktno rade na proizvodnoj liniji i njihovi troškovi mogu direktno da se vežu za proizvod. Ovi radnici rade na izradi proizvoda ili usluge. Evidencija o diirektnim proizvodnim radnicima se vodi u planu operacija odnosno routing-u. Troškovi proizvodnih radnika se koristi za obračun cene koštanja. Ovi troškovi su uglavnom varijabilni troškovi, što znači da se troškovi proporcionalno menjaju u zavisnosti od količine proizvedenih komada.  

Indirektni troškovi (Indirect costs)

Indirektni troškovi su troškovi koji ne mogu direktno da se pripišu nosiocu troška. Nosilac troška je obično proizvod i indirektni troškovi se primarno vezuju za proizvod, ali mogu da se alociraju i na druge nosioce troškova. Veći deo troškova preduzeća se indirektno alocira na nosioce troškova. Alokacija troškova se radi uz pomoć ključa, mark-up sistema ili ABC Activity Based Costing-a (troškovi se vezuju za aktivnost odnosno za kupca). Npr., amortizacija proizvodne hale se indirektno alocira na kupce.

Indirektni troškovi u proizvodnji su sledeći:

• trošak plate direktora proizvodnje
• trošak sektora kontrole kvaliteta i laboratorije
• trošak obezbeđenja fabrike itd.

Postoje materijali koji se ne mogu direktno vezati, već moraju indirektno da se alociraju na proizvode. Primer za indirektni materijal:

• Energija za osvetljenje fabričke hale
• Gorivo za viljuškare
• Ulje za podmazivanje mašine
• Drvene palete gde stoje proizvodi.

Indirektni troškovi proizvodnje se često nazivaju i režijski ili opšti troškovi proizvodnje (MOH Manufacturing Overhead costs). To su troškovi koji se javljaju u proizvodnji, a koji ne mogu direktno da se vežu za proizvod. Odnosno, ostali troškovi proizvodnje koji ne spadaju u prve dve grupe direktnih troškova.

Alociranje troškova (Allocations)

Alociranje troškova se odnosi na alociranje indirektnih troškova na nosioce troškova. Indirektni troškovi su:

1. Indirektni troškovi proizvodnje (MOH Manufacturing Overhead)
2. Opšti troškovi poslovanja (SGA Sales General Administration).

Nosioci troškova (cost objects) mogu biti različiti:

1. Proizvodi
2. Cost centri
3. Kupci
4. Regioni
5. Aktivnost
6. Projekti

Neki od tipičnih problema koji se javljaju kod alokacije:

• Troškove kontrole kvaliteta treba alocirati na proizvode.
• Troškove prodajnog osoblja treba alocirati na kupce.
• Troškove administracije treba alocirati na određene cost centre.
• Troškove obezbeđenja treba alocirati na cost centre, itd.

Alociranje troškova se može uraditi uz pomoć tri metode alokacije:

1. Ključevi – Koriste se ključevi koji su najpogodniji za konkretan trošak, odnosno za taj nosilac troška. Ne postoji jedan univerzalni ključ za sve troškove, odnosno za sve nosioce troškova. Prilikom odabira ključa, potrebno je pronaći balans između troškova pribavljanja informacija, kao i koristi koje proizilaze iz toga. Ključevi mogu biti različiti: broj zaposlenih, količina proizvedenih komada, površina m2 i sl. 
2. Mark up % – Izračuvanje Mark up %  se radi na sledeći način: Saberu se troškovi jednog cost centra (npr. Nabavka). Zatim se troškovi uporede sa numeratorom (direktni troškovi materijala, direktni troškovi zaposlenih, ukupni troškovi… ili bilo koja druga korisna kombinacija za preduzeće). Upoređivanjem ova dva iznosa dobija se Mark up % (paušalni procenat), koji se zatim primenjuje kod obračuna cene koštanja, određivanja prodajne cene i slično.
3. Obračun troškova na bazi aktivnosti (ABC Activity Based Costing) –  ABC  je jednostavan alat za alokaciju troškova. Suština ABC modela  je da odgovori na pitanje: Koliko košta jedna aktivnost? ABC alocira troškove na procese i izračunava cenu procesa. Aktivnost se često zove i proces, odnosno više aktivnosti čini jedan proces. Zatim, proces se dalje alocira na proizvode, kupce, regione, cost centre i sl.  

Fiksni troškovi (Fixed costs)

Troškovi se ponašaju drugačije kada se promene obim prodaje ili nivoi proizvodnje (u daljem tekstu: aktivnost). Fiksni troškovi su troškovi koji ne reaguju na promene u aktivnosti. Fiksni troškovi takođe mogu biti direktni ili indirektni troškovi.

Fiksni troškovi proizvodnje ostaju nepromenjeni bez obzira na proizvedenu količinu. Fiksni troškovi proizvodnje su, na primer sledeći:

• plata direktora proizvodnje
• amortizacija fabrike i mašina
• plata pogonskog knjigovođe
• obezbeđenje fabrike
• osvetljenjenje u fabrici, itd.

Varijabilni troškovi (Variable costs)

Troškovi se ponašaju drugačije kada se promene obim prodaje ili nivoi proizvodnje (u daljem tekstu: aktivnost). Varijabilni troškovi su troškovi koji su direktno promenljivi u zavisnosti od promene u aktivnosti. Varijabilni troškovi takođe mogu biti direktni ili indirektni troškovi.

Varijabilni troškovi proizvodnje se sastoje od:

• troškova direktnog materijala
• troškova plata direktnih proizvodnih radnika 
• Deo opštih (indirektnih) troškova proizvodnje koji je varijabilan.

Ovi troškovi ulaze u obračun cene koštanja proizvoda.

Marginalni troškovi (Marginal costs)

Marginalni troškovi su varijabilni troškovi proizvodnje. Varijabilni troškovi se srazmerno menjaju u skladu sa proizvedenom količinom. Marginalni troškovi se koriste za marginal costing obračun.

Sledeći izrazi se koriste kao sinonimi za reč marginalni:

• Proizvodni troškovi (product cost)
• Varijabilni
• Proporcionalni
• Dodatni
• Inkrementalni
• Direktni troškovi – varijabilni deo troškova (direktni materijal i direktni proizvodni radnici).

Marginalni troškovi su ključni za odlučivanje menadžera. Odluke koje menadžer donosi na osnovu marginalnih troškova su:

• Mix proizvoda (product mix)
• Kupiti ili proizvoditi (buy or make)
• Popust i dodatna količina (ISO Contribution curve)
• Prelomna tačka rentabiliteta (BEP Break Even Point)
• Kontribucioni izveštaj (menadžerski bilans uspeha (MRA Management Result Account))

Mešoviti troškovi (Mixed costs)

U praksi neki troškovi uključuju kombinaciju fiksnih i varijabilnih komponenti. Poluvarijabilni trošak uključuje i fiksni i varijabilni element.  Polufiksni (ili stepenasti) trošak se povećava na diskretnim nivoima aktivnosti. Na primer, da bi upravljala povećanom potražnjom, kurirska firma može iznajmiti dodatno vozilo kada njihov postojeći vozni park bude u punom kapacitetu.

Trošak prodate robe (COGS Cost Of Goods Sold )

Trošak prodate robe (COGS) pokazuje koliko košta neki proizvod ili usluga kada se uključe troškovi svih funkcija koje učestvuju u proizvodnji gotovog proizvoda. Koriste se različitu izrazi kao sinonimi za cenu koštanja u zavisnosti od delatnosti preduzeća:

• COGS – cena koštanja proizvoda – proizvodna preduzeća,
• COGS – nabavna vrednost prodate robe – trgovinska preduzeća,
• COS (Cost of Sales) – cena koštanja usluge – uslužna preduzeća.

Kod proizvodnih preduzeća, u COGS spadaju:

• Troškovi proizvedene robe (COGM Cost Of Goods Manufactured):
  • Direktni troškovi materijala u proizvodnji (DM Direct Material) – direktan materijal, sirovine, ambalaža
  • Direktni troškovi radnika u proizvodnji (DL Direct Labor) – direktni radnici na proizvodnoj liniji
  • Indirektni troškovi proizvodnje (MOH Manufacturing Overhead) – opšti troškovi proizvodnje
• Iznos promena zaliha gotovih proizvoda (GP).

COGS = Početne zalihe GP + COGM – Krajnje zalihe GP

COGS se razlikuje po vrsti delatnosti preduzeća:

• proizvodnja – COGS se sastoji od: DM (materijala), DL (rada) i MHO (opštih troškova proizvodnje)
• trgovina – COGS je nabavna vrednost prodate robe, koja se sastoji od: fakture dobavljača, carine, transporta i zavisnih troškova nabavke (ZTN)
• usluge – struktura COGS: malo učešće DM (materijala), veliko učešće DL (rada). Poželjna je primena obračuna troškova na bazi aktivnosti (ABC model) da bi se dobila realna slika o ceni koštanja usluge.

Za donošenje odluka menadžera, COGS je potrebno podeliti na varijabilne troškove proizvodnje (VT) i fiksne troškove proizvodnje (FT).

U velikim preduzećima, COGS se određuje u sektoru controlling-a u delu troškovnog ili pogonskog knjigovodstva. Često se koriste i izrazi POL Pogonski Obračunski List, kao i Product costing, što ustvari znači cena koštanja proizvoda.

Podaci iz COGS-a koriste se za više različitih namena:

• vrednovanje zaliha u Bilansu stanja;
• dobijanje Contribution 1 (za donošenje odluka: miks proizvoda, kupiti ili proizvesti, BEP Break Even Point analizu i dr.) – potrebni varijabilni troškovi;
• dobijanje bruto marže (gross margin) – razlika između Prodajne cene i COGS.
• za dobijanje targetovane prodajne cene (TSP Target Selling Price) – na COGS se doda SGA kao i ROI target. 

Trošak proizvedene robe (COGM Cost Of Gods Manufactured)

Trošak proizvedene robe se javlja kod obračuna cene koštanja. U COGM spadaju sledeći troškovi:

• Direktni troškovi materijala u proizvodnji (DM Direct Material) – direktan materijal, sirovine, ambalaža
• Direktni troškovi radnika u proizvodnji (DL Direct Labor) – direktni radnici na proizvodnoj liniji
• Indirektni troškovi proizvodnje (MOH Manufacturing Overhead) – opšti troškovi proizvodnje

Trošak prodate robe (COGS) i trošak proizvedene robe (COGM) se razlikuju za iznos promena zaliha gotovih proizvoda.

Neproizvodni troškovi (Non-production costs)

Neproizvodni troškovi su troškovi koji nemaju veze sa proizvodnjom proizvoda. To su troškovi sektora: prodaja, menadžment, administracija (SGA Sales General Administration). Ovi troškovi se često zovu i administrativni troškovi.

SGA su troškovi perioda (period expenses), što znači da se priznaju u tekućem periodu i ne mogu se preneti u naredni period putem zaliha.

SGA se javlja kod pravljenja Bilansa uspeha po metodi ukupnih troškova (cost summary). Prilikom izrade bilansa uspeha potrebno je razgraničiti da li su troškovi vezani za cenu koštanja: COGS Cost Of Goods Sold ili za SGA Sales General Administration.

Ciljani troškovi (Target costing)

Target costing je controlling alat pomoću kojeg se može unapred utvrditi koliko maksimalno može da bude cena koštanja proizvoda. Nakon toga, kontroler se vraća unazad i analizira gde se mogu smanjiti troškovi.

Target costing je odličan alat za pregovore menadžera sa dobavljačima, jer se unapred definišu, odnosno fiksiraju maksimalno prihvatljivi/dozvoljeni nivoi troškova da se napravi određeni proizvod. Target costing se uglavnom primenjuje kod razvoja novih proizvoda, gde se u fazi dizajna unapred definišu maksimalni troškovi koji mogu nastati.

Kontrolabilni troškovi (Controllable costs)

Kontrolabilni troškovi su važan deo računovodstva odgovornosti. To su troškovi za koje je direktno odgovoran rukovodilac poslovne jedinice (cost centra, uslužnog centra, profitnog centra). Vrste troškova koje pripadaju jednom cost centru su one koje mogu da se jasno alociraju na taj centar. Menadžer treba da prihvati odgovornost za direktno kontrolabilne troškove u njegovom sektoru, jer on može da utiče na njih. Neophodno je osigurati da ukupni troškovi preduzeća budu direktno dodeljivi, odnosno da se mogu evidentirati kao direktni troškovi određenog cost centra, proizvoda, porudžbine ili  naloga.

Sa druge strane, utvrđivanje ključeva za alokaciju zajedničkih troškova (troškova koji nisu pod kontrolom pojedinog menadžera) na proizvode u većini preduzeća iziskuje veoma mnogo vremena i nije svrsishodno (bez dodatne ekonomske vrednosti). Zajednički troškovi (zarada direktora, troškovi knjigovodstva, PR troškovi i dr.) su fiksne prirode i nije ekonomski opravdano deliti fiksne troškove po proizvodima ili po kupcima. Bolje rešenje je da se ti troškovi odvoje i prikažu posebno kao grupa troškova.

Operativni troškovi (OPEX Operating Expenses)

OPEX su tekući, dnevni troškovi koji se javljaju u kompaniji. OPEX se najčešće koristi kao suprotnost za CAPEX – ulaganja u osnovna sredstva. OPEX je izdatak koji traje kraće od godinu dana, dok je CAPEX izdatak koji traje duže od godinu dana. 

OPEX se deli u grupe i obično ima nekoliko glavnih grupa: zarade, energija, marketing, administracija, osiguranje, putovanja, porezi, održavanje, itd. Ponekad se OPEX zove i overhead ili režijski troškovi, administrativni troškovi.

OPEX se najviše koristi kod trgovinskih i uslužnih preduzeća, koje uglavnom sve izdatke dele na:

• COGS (nabavna vrednost robe)
• OPEX (tekući trošak)
• CAPEX (ulaganja u osnovna sredstva).

Većina proizvodnih preduzeća deli sve izdatke na:

• COGS (cena koštanja gotovog proizvoda): DM Direct Material, DL Direct Labor, MOH Manufacturing Overhead,
• SGA Sales General Administration (OPEX je jednak SGA troškovima),
• CAPEX (ulaganja u osnovna sredstva).

Kapitalni izdaci (CAPEX Capital Expenditure)

Kapitalni izdaci su plaćanja za kupovinu, poboljšanje ili održavanje osnovnih sredstava kao što su nekretnine, postrojenja i oprema.

Da bi se neki izdatak smatrao CAPEX-om (osnovnim sredstvom) on mora da ispunjava tri uslova:

• da traje duže od 1 godine
• da ima vrednost veću od nekog razumnog iznosa (određena vrednost u računovodstvenim politikama)
• da postoji buduća ekonomska korist (npr. ako kupite mašinu za proizvodnju prozvoda XX, očekujete da ćete u budućnosti, korišćenjem nabavljene mašine, proizvoditi XX i da ćete ostvariti ekonomsku korist).

Obračun cene koštanja (Product costing)

Cilj obračuna cene koštanja je da pokaže koliko košta jedan proizvod. Iako se ovaj izraz najviše vezuje za proizvodnju proizvoda, potpuno isti principi se primenjuju i na uslužne kompanije kao što su transport, osiguranje, banke i sl. U daljem tekstu reč proizvod može da se odnosi i na uslugu ili servis: npr, koliko košta usluga prevoza robe, usluga izdavanja kredita, itd.

Obračun cene koštanja se često zove i Cost calculation. Nekada se ovaj obračun poistovećuje sa COGS.

Neproizvodni troškovi kao što su troškovi finansija, prodaje, HR, IT i sl. ne ulaze u obračun cene koštanje. Ovi troškovi su deo SGA Sales General Administration.

Postoje dve osnovne metode obračuna cene koštanja:

• absorption costing model ili  puna cena koštanja,
• marginal costing model ili varijabilna cena koštanja.

Ključna razlika između ove dve metode je tretiranje dela opštih troškova proizvodnje koji su fiksne prirode (MOH Manufacturing Overhead).

Obračun cene koštanja na bazi punih troškova (Absorption costing model)

Obračun apsorpcije troškova je metoda kako se računa cena koštanja proizvoda ili usluge. Absorpton costing se koristi da se dobije puna cena koštanja (full costs), odnosno svi troškovi koji postoje kod proizvodnje proizvoda ulaze u cenu koštanja (COGS Cost Of Goods Sold). Svi troškovi proizvodnje se alociraju na proizvod, odnosno proizvod ih apsorbuje (DM+DL+MOH). Ovo metoda je karakteristična za eksterno izveštavanje po IAS/US GAAP, kao i za vrednovanje zaliha. Ova metoda je standard u američkim kompanijama.

Postoje dve vrste podataka koji se koriste za obračun, pa stoga i dve metode obračuna cene koštanja:

• stvarni podaci (actual) – primena kod metoda obračuna: Puna cena koštanja sa stvarnim troškovima,
• planirani podaci, koji se često zovu i standardni (budget) – primena kod metoda obračuna: Puna cena koštanja sa standarnim troškovima.

Kod absorption metode koristi se bruto marža (gross margin) što je razlika prodajne cene i COGS. U absorption metodi fiksni troškovi ulaze u punu cenu koštanja. Preduzeća moraju da koriste metod obračuna: Puna cena koštanja sa stvarnim troškovima (full cost actual) za potrebe završnog računa kao i za vrednovanje zaliha.

Metod absorption costing se koristi pre svega za eksterne izveštaje. Njegova primena:

• Dobijanje COGS.
• Dobijanje Bilansa uspeha po metodi cost of sales. Bilans uspeha po metodi Cost of Sales je standard u SAD i počinje sve više da se koristi i u EU. U Srbiji se koristi Bilans uspeha po drugoj metodi ukupnih troškova (cost summary).
• Vrednovanje zaliha u Bilansu stanja – Zalihe u Bilansu stanja se prikazuju po punoj ceni koštanja (full cost) odnosno po COGS-u.
• Pravljenje eksternih izveštaja – MRS IAS zahteva da se izveštaji prave po absorption metodi.

Obračun cene koštanja na bazi varijabilnih troškova (Marginal costing model)

Marginal costing se koristi da se dobije varijabilna cena koštanja (variable cost), odnosno samo varijabilni troškovi ulaze u cenu koštanja proizvoda (marginal cost). Kod marginalne metode fiksni deo opštih indirektnih troškova proizvodnjene ne ulazi u cenu koštanja. Ovo metoda je karakteristična za interno izveštavanje. Ova metoda je standard u nemačkim kompanijama.

Postoje dve vrste podataka koji se koriste za obračun, pa stoga i dve metode obračuna cene koštanja:

• stvarni podaci (actual) – primena kod metoda obračuna: Varijabilna cena koštanja sa stvarnim troškovima,
• planirani podaci, koji se često zovu i standardni (budget) – primena kod metoda obračuna: Varijabilna cena koštanja sa standarnim troškovima.

Kod marginalne metode koristi se kontribuciona marža (Contribution 1) što je razlika prodajne cene i VT varijabilnih troškova.

Menadžeri za interne potrebe koriste metod obračuna: Varijabilna cena koštanja sa standarnim troškovima (standard variable cost). On se koristi za donošenje odluka.

Obračun standardnih troškova (Standard costing)

Standard costing je metod gde se troškovi proizvodnje obračunavaju po standardizovanim troškovima. Često se za reč standard koriste i sinonimi: normativ, planirano, budžetirano, frozen (zamrznuto).

Postoje dva sistema za obračun cene koštanja:

• absorption costing – koristi se da se dobije puna cena koštanja (full cost)  i 
• marginal costing – koristi se da se dobije varijabilna cena koštanja (variable cost). 

Postoje i dve vrste podataka koje se koriste: stvarni podaci (actual) i planirani podaci, koji se često zovu i standardni (budget).

Varijabilna cena koštanja sa standardnim troškovima je jedna od četiri metoda obračuna cena koštanja. Standarni varijabilni troškovi (standard variable cost) izvode se iz obračuna cene koštanja po marginal costing sistemu. Materijali sa zaliha se uvek vrednuju po standardnoj nabavnoj ceni, a outputi iz cost centara po budžetiranoj stopi troškova. Do standardnih varijabilnih troškova se dolazi tako što se potrebni materijali (standardne količine) množe sa odgovarajućim standardnim nabavnim cenama materijala. Na to se dodaje standardna količina rada radnika u proizvodnji po odgovarajućim standardnim cenama.

Ovaj obračun ima veliku prednost u tome da se, pri upoređivanju budžetiranih i stvarnih brojki, varijanse koje su se pojavile u sistemima ranijih faza proizvodnje ne pojavljuju u sistemima kasnijih faza proizvodnje. Na taj način se prikazuju samo oni troškovi koji mogu da se kontrolišu.

Profit (Profit)

Glavni cilj većine biznisa je ostvarivanje profita. U suštini, profit (dobit) je prihod umanjen za troškove. Postoje različita merila profita. Često se za profit koriste i različiti nazivi, kao npr.  zarada (earnings) ili prihod (income). Najčešće korišćene definicije profita, odnosno merila profita su:

• Bruto profit (Gross profit)
• Operativni profit (Operating profit)
• Neto profit (Net profit)
• Kontribucija (Contribution 1)
• EBITDA – zarada pre kamata, poreza, depresijacije i amortizacije (EBITDA (Earnings Before Interest, Taxes, Depreciation and Amortization). 

Bruto profit (Gross profit)

Bruto profit je prvo merilo profita. Izračunava se oduzimanjem troškova prodaje (cost of sales) od prihoda (revenue). Troškovi prodaje su direktni troškovi prodaje, na primer veleprodajni troškovi kupovine za maloprodaju. Bruto profit je direktna dobit preduzeća.

Operativni profit (Operating profit)

Operativni profit je drugo merilo profita. Operativni profit je rezultat koji je firma ostvarila u skladu sa svojim ciljevima, pre odbitka kamata i poreza na dobit. Izračunava se oduzimanjem indirektnih operativnih troškova (kao što su distribucija i administracija) od bruto profita. Operativni profit je poznat i kao rezultat iz poslovnih aktivnosti ili EBIT – zarada pre kamata i poreza na dobit (EBIT Earnings Before Interest and Tax).

U praksi, operativni profit  ima nekoliko različitih izraza:

• Poslovna dobit/profit
• Operativna dobit/profit
• PFO Profit From Operations.

Neto profit (Net profit)

Neto profit se često naziva „donja linija“ (the bottom line), jer je tradicionalno bila cifra predstavljena na donjoj – najnižoj liniji u bilansu uspeha (računu dobiti i gubitka). Međutim, postoje razlike u tome kako se izračunava neto profit. Najčešće definicije su: profit pre poreza i posle troškova kamata (profit before tax and after interest costs); i profit nakon poreza i troškova kamata (profit after tax and interest costs). 

Kada preduzeće napravi profit u Bilansu uspeha (P&L) onda se kapital preduzeća povećava za iznos profita tekuće godine u Bilansu stanja (Balance sheet). Ako preduzeće napravi gubitak u Bilansu uspeha onda se kapital (equity) smanjuje za iznos gubitka u Bilansu stanja. 

Kontribucija (Contribution)

Bruto profit, operativni profit i neto profit su merila profita izvedena iz finansijskog izveštavanja – gde se pravi razlika između direktnih i indirektnih troškova. Za potrebe internog upravljanja, korišćenje fiksnih i varijabilnih troškova za izračunavanje profita je mnogo korisnije merilo. Ključno merilo profita upravljačkog računovođe je „kontribucija“. Ovo merilo se izračunava kao prihod (revenue) umanjen za varijabilne troškove (variable costs). Fiksni troškovi (fixed costs) se oduzimaju od kontribucije (contribution 1) da bi se dobio „neto profit“.

EBITDA – zarada pre kamata, poreza, depresijacije i amortizacije (EBITDA – Earnings Before Interest, Taxes, Depreciation and Amortization)

EBITDA je merilo profita koje efektivno poništava neke od efekata obračunskog računovodstva, finansiranja i oporezivanja. Ovo merilo nije formalno prikazano u bilansu uspeha. Ipak, investitori ga veoma često koriste kao merilo učinka i alat za procenu (vrednovanje). EBITDA je popularno merilo, jer ignoriše troškove kamata i omogućava kompanijama-gubitašima da pokažu profit.

Profitni potencijali (Profit potentials)

Profitni potencijali su prednosti preduzeća, a istovremeno i kritični faktori uspeha (tehnologija, odnos prema kupcima, niska cena, brzina odgovora na zahteve tržišta, jednostavnost, inovativnost i dr.). Svodi se na zbir svih preduslova za konkretne proizvode i tržišta koji moraju da postoje pre momenta ostvarenja uspeha (posebno kapaciteti i ključne sposobnosti). Od najveće važnosti su razvoj i održavanje pozicija na tržištu, kao i stvaranje novih proizvoda i/ili tržišta.

Profitni potencijali utiču na planiranje koje dovodi do poslovnog uspeha. Oni su potrebni uslovi, ali ne i jedini dovoljni, za profit i likvidnost. Pronalaženje i izbor pravih profitnih potencijala preduzeća predstavlja glavni zadatak strateškog upravljanja. Postoje dva generička pristupa za stvaranje profitnog potencijala:

• Troškovna efikasnost
• Diferencijacija.

Mark-up i margina (Mark-up and margin) 

Preduzeća obično koriste „cost plus pricing“ za određivanje cena.  Primenom „Cost plus pricing“, cena se izračunava dodavanjem premije direktnim troškovima da bi se pokrili indirektni troškovi i ostvario profit. Ova premija se može izračunati korišćenjem metoda: ‘mark-up’ ili ‘margine’. Oba metoda koriste princip bruto profita (prihod umanjen za troškove prodaje). Troškovi prodaje (cost of sales) obuhvataju samo direktne troškove prodaje i isključuju indirektne troškove (ili režijske troškove (overheads)) kao što su administracija (administration), distribucija (distribution), zakup (rent), komunalni troškovi (utility costs) itd. 

Mark-up (Mark-up) 

Mark-up izračunava profit kao procenat direktnih troškova. To je jednostavan metod određivanja prodajne cene proizvoda gde se premija jednostavno dodaje na vrh direktnih troškova potrebnih za proizvodnju jedne jedinice proizvoda (jedinični trošak). Mark-up se može izračunati na sledeći način:

mark-up % = bruto profit (gross profit) / trošak prodaje (cost of sales) x 100%

Na primer, korišćenjem mark-up od 25%, proizvod koji košta 100 evra bi se prodao za 125 evra. Bruto profit na ovom proizvodu je 25 evra.

Ovaj metod određivanja cena se odnosi isključivo na jediničnu cenu i zanemaruje cene koje su postavili konkurenti. Iz tog razloga, nije uvek najbolje rešenje za preduzeća koja su izložena intenzivnoj i jakoj konkurenciji, jer ne uzima u obzir spoljne faktore, poput konkurencije.

Margina (Margin) 

Margina izračunava profit kao procenat prodajne cene. Margina omogućava preduzeću da izračuna koliki se profit ostvaruje od prodaje. Marža se može izračunati na sledeći način:

margina % = bruto proft (gross profit) / prodajna cena (sales) x 100%

Na primer, proizvod koji se prodaje za 125 evra i ima bruto profit od 25 evra efektivno ima 20% bruto margine.

Kontribuciona marža (Contribution 1) 

Contribution 1 je razlika prodajne cene i varijabilnih troškova proizvoda (product cost). Varijabilni troškovi se sastoje od tri dela: direktan materijal, sirovine, ambalaža, direktni radnici na proizvodnoj liniji i opšti indirektni troškovi proizvodnje (deo troška koji je varijabilne prirode). 

Contribution 1 je osnovna mera za procenjivanje profitabilnosti proizvoda. U trgovini, Contribution 1 odgovara razlici između prodajne cene i nabavnih troškova i zove se trgovačka marža. Neki trgovci je zovu i RUC (razlika u ceni) a neko je zove i bruto marža (gross margin).

Contribution 1 treba razlikovati od bruto marže (gross margin). Bruto marža se dobija kada se od prodajne cene oduzme COGS, dok se Contribution 1 dobija kada se od prodajne cene oduzme VT. Između COGS i VT postoji razlika za deo MOH koji su fiksne prirode. COGS se dobija u modelu obračuna cene koštanja na bazi punih troškova (absorption costing model), dok se VT dobija u Marginal costing modelu. Mnogo preduzeća koristi bruto maržu za odlučivanje iako je tačnije koristiti Contribution 1.

Contribution 1 je jedna od ključnih informacija za odlučivanje menadžera i koristi se u sledećim situacijama:

• Kupiti ili proizvoditi (buy or make)
• Davanje rabata (ISO Contribution curve)
• Miks proizvoda (product mix)
• Prelomna tačka rentabiliteta (BEP Break Even Point ili CVP analiza)
• Analiza profitabilnosti kupaca (customer P&L).

Analiza profitabilnosti kupaca (Customer P&L) 

Profitabilnost kupca odnosi se na iznos kontribucione marže koju donosi kupac kada se od prodaje odbiju svi troškovi koji su direktno napravljeni u vezi sa tim kupcem. Profitabilnost kupca treba da obuhvati sve direktne dokazive troškove za kupca. Jedan od alata koji se koristi za alociranje troškova na kupce je obračun troškova na bazi aktivnosti (ABC Activity Based Costing). Preduzeće treba da nađe optimalnu veličinu kupca koju želi da opslužuje. 

Popusti (Discounts) 

Mnoga preduzeća nude popuste (diskonte) kupcima sa ciljem povećanja obima prodaje i profita. Mnogi pretpostavljaju da će dodatni obim prodaje pokriti troškove diskonta. Međutim, pre donašenja konačne odluke o odobravanju popusta, menadžeri treba da se uvere u ispravnost i isplativost takve odluke. Potrebno je izračunati stvarni trošak planiranog popusta i pažljivo razmotriti njegov uticaj na profit.

Menadžeri moraju da urade kalkulacije koje će im pružiti jasne odgovore na sledeća pitanja:

• Kako održati nivo profita uz popust?
• Koliki obim prodaje je potreban za različite popuste?

Davanje rabata (ISO Contribution curve) 

Odluka da li da date rabat kupcu i u kolikom procentu (%) treba se bazira na tri ključne informacije:

• Traženi rabat (u procentima, npr. 10%)
• Contribution 1 u procentima od prodaje (npr. 30%)
• Potrebna dodatna količina (u komadima, npr. 10.000 komada)

 i primenu ISO Contribution curve. ISO je reč latinskog porekla i znači jednako (=). ISO Contribution curve je kombinacija količine i cene gde je Contributon 1 jednaka.

Prognoziranje profita (Forecast profit) 

Analiziranje odnosa između troškova, obima i profita na različitim nivoima aktivnosti poznato je kao ‘troškovi-obim-profit’ analiza (CVP) ili ‘break-even’ analiza. Menadžeri treba da koriste CVP analizu da bi predvideli profit na različitim nivoima aktivnosti.

Kontribucija (Contribution) 

Kontribucija se može izračunati ukupno ili po jedinici:

• Kontribucija po jedinici = cena po jedinici – varijabilni troškovi po jedinici.
• Ukupna kontribucija = prihod (cena x obim) – ukupni varijabilni troškovi.

Odnos između prihoda, kontribucije i profita znači da povećanje prihoda dovodi do povećanja kontribucije. Takođe, pošto su fiksni troškovi konstantni, neto profit će se direktno povećavati kako se kontribucija povećava. Poznavanje kontribucije je korisno jer pokazuje uticaj na profit usled promene troškova, cena ili obima. Ovo omogućava planiranje različitih strategija.

Prelomna tačka rentabiliteta (BEP The break-even point) 

Tačka rentabilnosti (BEP) je obim prodaje, u jedinicama ili prihodu, gde je profit jednak nuli. To je minimalni nivo prodaje koji treba postići, jer će sve niže od toga rezultirati gubitkom. U BEP-u, ukupan prihod je jednak ukupnim troškovima, a ukupna kontribucija jednaka ukupnim fiksnim troškovima. Ovo je korisno za procenu trenutne pozicije preduzeća i planiranje za budućnost.

Koristeći ovaj princip, BEP se izračunava na sledeći način:
BEP (prodajne jedinice (sales units)) = fiksni troškovi (fixed costs) / kontribucija po jedinici (contribution per unit).
Dobijeni BEP rezultat znači da preduzeće mora da proda najmanje XXX proizvoda da bi se isplatilo (bilo rentabilno) i pokrilo fiksne troškove. Prodaja iznad XXX proizvoda će generisati profit.

Prihod na pragu rentabilnosti (Break-even revenue)

Prihod na pragu rentabilnosti (Break-even revenue) = BEP x prodajna cena po jedinici (sales price per unit)
Rezultat prihoda na pragu rentabilnosti znači da će preduzeće morati da generiše najmanje XYZ EUR prihoda pre nego što se isplati (bude rentabilno).

Primena CVP analize (Uses of CVP analysis)

Koncepti kontribucije i rentabilnosti imaju mnoge primene u planiranju i donošenju odluka. Fokusirajte se na maksimiziranje kontribucije kako biste maksimizirali profit. CVP analize se mogu koristiti na razne načine:

• Izračunavanje ciljnog profita – Ciljani profit može biti korisniji cilj za preduzeća od tačke rentabilnosti. Tretiranjem ciljanog profita kao dodatnog fiksnog troška, CVP se može koristiti za izračunavanje ciljanog obima prodaje u smislu prihoda ili jedinica.
• Izračunavanje margine sigurnosti – Ovo je stepen do kojeg prodaja može pasti ispod budžeta, pre nego što se dostigne tačka rentabilnosti. U suštini, to je mera rizika i predstavlja jastuk koji je dostupan preduzeću. Može se meriti u jedinicama, prihodima ili kao procentualni pad.
• Izračunavanje uticaja promene prodajne cene ili troškova – Na primer, iznos za koji bi cene trebalo da se povećaju da bi se održao nivo profita nakon povećanja troškova.
• Optimizacija marketinških kampanja – Na primer, izračunavanje količine dodatne prodaje potrebne za pokrivanje troškova oglašavanja ili promocije sa popustom.
• Nagrađivanje prodavaca – Omogućava vam da procenite različite metode nagrađivanja prodavaca.
• Planiranje novih proizvoda i usluga – Omogućava vam da odredite optimalnu kombinaciju cene i obima za nove proizvode ili usluge koji će maksimizirati kontribuciju i time profit.
• Promena raspona u asortimanu– Možete izračunati uticaj promene kombinacije proizvoda ili usluga u ponudi.

Kontribucioni bilans uspeha (Contribution P&L)

Kontribucioni bilans uspeha je alat za planiranje i kontrolisanje aktivnosti preduzeća u pravcu ostvarivanja profitnog cilja. Zove se i multiciljna kalkulacija ili kontribucioni račun. Ključna je podela troškova na:

• varijabilne troškove (VT) i fiksne troškove (FT)
• direktne troškove i indirektne troškove.

Svrha izrade kontribucionog bilansa uspeha je dvostruka:

• da se omogući menadžerima da bolje razumeju efekte koje će njihove odluke verovatno imati na profit (računovodstvo odlučivanja)
• da se ciljevi pretvore u brojke da bi se obezbedilo ocenjivanje učinka za menadžere (računovodstvo odgovornosti).

Kontribucioni bilans uspeha se primenjuje kod:

• prodaje – menadžerski bilans uspeha (MRA) za region, MRA za proizvod i sl.
• kupaca – profitabilnost kupaca (customer P&L)
• divizija – kompletan MRA.

4 pokretača za poboljšanje profitabilnosti (Four drivers for improving profitability)

Postoje četiri pokretača koji pomažu da se poboljša neto profit, a to su:

• povećanje obima prodaje,
• povećanje cene,
• poboljšanje marži/kontribucije i
• smanjenje fiksnih troškova.

Najefikasnija kombinacija ovih opcija – pokretača za poboljšanje profitabilnosti zavisiće od prirode preduzeća.

Povećanje obima prodaje (Increasing sales volume)

Načini povećanja obima prodaje mogu biti sledeći:

• povećanje udela na postojećem tržištu kroz diskontovanje ili marketing,
• prodaja postojećih proizvoda novim tržištima,
• ponuda novih proizvoda postojećim kupcima i
• prodaja novih proizvoda novim kupcima (može biti strategija visokog rizika, ali sa visokim prinosom).

Povećanje cene (Increasing price)

Povećanje prihoda od 1 EUR ide direktno u neto profit. Iako je povećanje cena jedna od najefikasnijih strategija za povećanje profita, ono je takođe jedna od najtežih i najnekonkurentnijih. Jedan od načina da se uradi je razlikovanje od konkurencije, na primer ulaganjem u kvalitet. Druga opcija je naplaćivanje različitih cena različitim nišama kupaca.

Poboljšanje marže/kontribucije (Improving margins/contribution)

Ovo je ključni fokus za većinu preduzeća. Menadžeri mogu preduzeti sledeće:

• smanjiti troškove ponovnim pregovorima o cenama sa dobavljačima
• smanjiti troškove nabavkom komponenti sa nižim troškovima.
• promeniti miks proizvoda sa fokusom na proizvode sa većom maržom
• povećati produktivnost kako bi se generisao veći učinak od istih troškova (cene) inputa.

Smanjivanje fiksnih troškova (Reducing fixed costs)

Mnoga preduzeća smanjuju pretpostavljene diskrecione troškove (discretionary costs) kao što su troškovi putovanja, zabave, istraživanja i razvoja proizvoda. Iako ovi troškovi mogu pomoći da se poboljša kratkoročni profit, oni često imaju dugoročne posledice koje mogu imati nesrazmeran efekat na dugoročnu profitabilnost. Druge metode koje pomažu da se smanje dugoročni fiksni troškovi uključuju ulaganje u efikasnu administraciju, efikasnije korišćenje osoblja, optimizaciju korišćenja energije, pregovaranje o jeftinijim zakupima i pronalaženje jeftinijeg finansiranja.

Gotovina (Cash)

Gotovina je krvotok poslovanja. Najčešći razlog propadanja preduzeća nije nedostatak profita, već nedostatak novca. Mnoga propala preduzeća su visoko profitabilna, ali su ostala bez novca. Upravljanje novčanim tokom ključno je za zdravlje i opstanak preduzeća.

Naravno, i zdrav novčani tok i visok profit su idealni ciljevi kojima teži svako preduzeće, ali u praksi to nije tako jednostavno postići. Kratkoročni cilj preduzeća bi trebalo da bude upravljanje novčanim tokom, a srednjoročni i dugoročni cilj upravljanje profitabilnošću.

Profit naspram gotovine (Profit versus cash)

Na dugi rok profit bi trebalo da bude jednak generisanju gotovine. Međutim, u kratkom roku ostvarivanje profita ne znači nužno da je preduzeće generisalo gotovinu. Pošto se računi evidentiraju u poslovnim knjigama na obračunskoj osnovi, vremenski raspored prihoda i rashoda nije uvek isti kao i vreme gotovinskih primanja i gotovinskih plaćanja. Izveštaj o novčanim tokovima popunjava ovu prazninu i meri stvarne prilive ili odlive gotovine tokom perioda iz tri aktivnosti – poslovanja, investiranja i finansiranja.

Potrebno je uvek imati na umu da preduzeće može da preživi bez profita u kratkom roku, ali ne može da preživi bez gotovine. Ako zaposleni, dobavljači i kreditori nisu plaćeni, preduzeće neće dugo opstati.

Profitabilnost naspram likvidnosti (Profitability versus liquidity)

Dok je profitabilnost prinos koji generiše poslovanje, likvidnost je sposobnost plaćanja obaveza (troškova i dugova) kako i kada dospevaju. Likvidnost je ključna za finansijsku stabilnost preduzeća. Mnoga preduzeća ne posvećuju dovoljno pažnje svojoj likvidnosti. Prvo, preduzeća nisu realna kada predviđaju svoje novčane prilive i gotovinske odlive. Generalno, oni precenjuju prihode i podcenjuju troškove. Drugo, nedovoljan broj preduzeća redovno predviđa novčani tok i predviđa probleme pre nego što se pojave. Neuspeh u upravljanju likvidnošću može dovesti do toga da preduzeću ponestane gotovine i da ne bude u stanju da plati svojim poveriocima – dobavljačima i kreditorima, što na kraju može dovesti do bankrota.

Preduzeća treba da otkriju svoju optimalnu ravnotežu novčanog toka. Postoji ravnoteža između držanja dovoljno gotovine da se podmire svi kratkoročni zahtevi i korišćenja gotovine u isplativija ulaganja. Stoga postoji kompromis između držanja dovoljno likvidnih sredstava i ulaganja u profitabilnija sredstva.

Zamka prekomernog trgovanja (The Overtrading Trap)

Mnoga preduzeća teže rastu. Postoji uverenje da je brz rast najbolji način za izgradnju uspešnog poslovanja. Međutim, da li je brz rast najbolja opcija za poslovanje sa relativno malom gotovinom i ograničenim pristupom novom spoljnom finansiranju?

Prekomerna trgovina je neravnoteža između posla koji preduzeće prihvati da uradi i njegove sposobnosti da to zaista uradi. Prekomerno trgovanje je simptom brzorastućeg poslovanja, koje juri za prodajom i profitabilnošću na račun likvidnosti.

To je uobičajeno za nova preduzeća, koja imaju tendenciju da nude duge kreditne periode klijentima kako bi se etablirali na novom tržištu. U isto vreme, mnogi dobavljači nude samo kratke kreditne periode (ili insistiraju na plaćanju u gotovini) novim preduzećima. Ovaj jaz između plaćanja dobavljačima i primanja gotovine od kupaca se često finansira preko overdrafta. Preduzeća sa prekomernom trgovinom na kraju ulaze u negativan gotovinski ciklus u kojem banke više neće produžavati overdraft aranžmane. Rastući troškovi kamata i povezani dug po odobrenim prekoračenjima znače da će njihov finansijski status na kraju doći do nelikvidnosti. Stoga, izbegnite zamku prekomernog trgovanja!

Zamka prekomerne kapitalizacije (The Overcapitalization Trap)

Na suprotnom kraju spektra prekomernog trgovanja je prekomerna kapitalizacija. Prekapitalizovano preduzeće ima višak sredstava, koja se ne koriste efektivno. U suštini, preduzeće ne maksimizira prinose u odnosu na veličinu svoje imovine, a posebno gotovine. Ovo nije toliko rizično kao prekomerno trgovanje, ali novac treba iskoristiti za finansiranje dugoročnih projekata ili ga vratiti vlasnicima. Prekomerna kapitalizacija je često simptom prethodno uspešnih, zrelih preduzeća sa minimalnim izgledima za rast.

Pronalaženje ravnoteže (Finding the balance)

Teško je rastućem preduzeću da odbije prodaju, ali važno je razumeti da uspeh može uništiti preduzeće jednako brzo kao i neuspeh. Zato je neophodno pronaći ravnotežu.

Kontrolisani i upravljani rast je ključan za budućnost poslovanja. Rast zahteva ulaganja i samo određeni nivo rasta može se finansirati interno generisanom gotovinom. Dalji rast zahteva spoljna ulaganja i da postoji samo toliko novca koji će vlasnici uložiti i banke će kratkoročno pozajmljivati.

Operativni ciklus gotovine (The cash operating cycle)

Operativni ciklus gotovine je vremenski period između isplate gotovine za inpute i primanja gotovine od prodaje. Takođe se naziva ciklus obrtnog kapitala ili ciklus konverzije gotovine.

Preduzeća treba da razumeju, mere, kontrolišu i finansiraju svoj operativni ciklus gotovine. Takođe je korisno biti svestan gotovinskih operativnih ciklusa kupaca, dobavljača, pa čak i konkurenata. Operativni ciklus gotovine se obično meri u danima.

Idealan ciklus – Preduzeća bi trebala nastojati da minimiziraju svoj operativni ciklus gotovine.

Merenje ciklusa (Measuring the cycle)

Merenje dužine operativnog ciklusa gotovine se koristi za procenu potreba preduzeća za gotovinom i svih finansijskih potreba. Treba uzeti u obzir i rast poslovanja, koji će uticati na ciklus u budućnosti, i sezonalnost, koja će uticati na ciklus u različito doba godine. Dužina operativnog ciklusa gotovine se obično meri u danima, mada se mogu izračunati i nedelje ili meseci.

Za merenje dužine operativnog ciklusa gotovine za proizvodno preduzeće mogu se koristiti sledeće formule:

Period držanja materijala = (prosečne zalihe sirovina / godišnja potrošnja materijala) x 365

Period konverzije materijala = (prosečne zalihe nedovršene proizvodnje / godišnji trošak prodaje) x 365

Period zaliha gotovih proizvoda = (prosečne zalihe gotovih proizvoda / godišnji trošak prodaje) x 365

Period naplate potraživanja = (prosečna potraživanja / godišnja prodaja) x 365

Period plaćanja dobavljača = (prosečne obaveze prema dobavljačima / godišnje kupovine) x 365

Dužina operativnog ciklusa gotovine (za proizvodni biznis) =

(Period držanja materijala + Period konverzije materijala + Period zaliha gotovih proizvoda + Period naplate potraživanja) – Period plaćanja dobavljača

Broj dana naplate od kupaca (DSO Days Sales Out)

DSO pokazuje za koje vreme preduzeće naplati potraživanja od kupaca (AR Accounts receivable). DSO se izražava u danima (primer: 22 dana) i treba da je što niži.  DSO je finansijski cilj za praćenje odnosa sa kupcima. Pritom, postoje i nefinansijski razlozi (proizvodnja, prodaja, marketing) koji imaju suprotan stav – da DSO bude viši. Odnos prema kupcima i DSO će zavisiti i od značaja kupca (parametri: veličina i potencijal kupca (Procenjivanje veličine kupca obično se radi vrednosno (EUR, RSD) ili količinski (tone, kilogrami, litri, broj zaposlenih..). Veličina kupca se obeležava sa KA (Key Account), A, B, C)) i share of wallet kupca (Koliko je novca od ukupne nabavke kupac dao svakom dobavljaču? Označava sa 1, 2, 3 (1=nizak, 2=srednji, 3=visok)).

DSO može da se izračuna preko sledeće formule:

DSO = kupci / prodaja  x 365

DSO može da varira u zavisnosti od delatnosti preduzeća i njegove pregovaračke pozicije.

Broj dana zadržavanja zaliha (DIO Days Inventories Out)

DIO pokazuje koliko se dana zalihe zadržavaju u preduzeću. Postoje četiri vrste zaliha (inventories): materijal (sirovine), poluproizvodi, gotovi proizvodi i roba.

DIO se izračunava primenom sledeće formule: DIO = zalihe / trošak vezan za zalihe x 365.

DIO se izražava u danima (na primer: 15 dana), a može se računati i u kraćem periodu (npr. 31 januara). DIO zavisi i od delatnosti kompanije. DIO treba da je što niži.

DIO se može računati na dva načina:

• Korišćenjem zvaničnih bilansa i vrednosnih podataka (EUR, RSD) – Kod korišćenja zvaničnih bilansa često postoji problem šta da se stavi u imenilac formule:

• • Trgovinska preduzeća – najzastupljenije zalihe su roba – u imenilac formule se stavlja COGS Cost Of Goods Sold (nabavna vrednost prodate robe). DIO je obično nizak.
  • Proizvodna preduzeća – najzastupljenije zalihe su materijal, poluproizvodi, gotovi proizvodi – u imenilac formule može da se stavi COGS ako je preduzeće napravilo Bilans uspeha po metodi cost of sales. Ako je napravilo BU po metodi cost summary onda može da se dobije samo približan DIO. DIO je obično visok.
  • Uslužna preduzeća – obično nemaju zalihe ili su zalihe vrlo niske, pa ne može da se izračuna DIO, već se vrši samo približna procena.

• Korišćenjem internih knjigovodstvenih podataka i količina (jedinica mere proizvoda) – obično se koriste podaci iz magacinskog poslovanja. U tom slučaju koriste se količinske vrednosti (kilogrami, komadi, litri i dr.) i tu ne postoji uticaj promene nabavne cene.

Broj dana plaćanja dobavljačima (DPO Days Payables Out)

DPO pokazuje posle koliko dana se plaćaju obaveze prema dobavljačima (AP Accounts payable). DPO se izražava u danima (primer: 45 dana). DPO treba da je što viši tj. da preduzeće što kasnije plati dobavljačima. Međutim, ako preduzeće pretera sa kašnjenjem u plaćanju, postoji opasnost da dobavljači prestanu da isporučuju robu.

DPO može da se izračuna preko sledeće formule:

DPO = dobavljači / trošak vezan za dobavljače  x 365

Kod trgovinske kompanije: DPO = dobavljači / COGS  x 365

DPO se može računati:

• Korišćenjem zvaničnih bilansa
• Korišćenjem internih knjigovodstvenih podataka.

Preduzeća nekada smanjuju DPO tako što plaćaju fakture pre roka dospeća ili avansno da bi dobili dodatni rabat i/ili imali bolji tretman kod dobavljača.

Dani vezivanja obrtnih sredstava (DWC Days Working Capital)

DWC pokazuje koliko preduzeće vezuje obrtnih sredstava (working capital) – ukazuje na efikasnost upravljanja obrtnim sredstvima. DWC se izražava u danima (primer: 15 dana). Pokazatelj je likvidnosti (liquidity) preduzeća i treba da je što niži. Sinonimi za DWC su Cash-to-Cash i CCC Cash Conversion Cycle.

DWC može da se izračuna preko sledeće formule:

DWC = DSO (broj dana naplate od kupaca) + DIO (broj dana zadržavanja zaliha) – DPO (broj dana plaćanja dobavljačima)

DWC može da varira u zavisnosti od delatnosti preduzeća.

Finansiranje ciklusa (Financing the cycle)

Operativni ciklus gotovine treba da se meri da bi se odredile potrebe za finansiranjem obrtnog kapitala. Za većinu preduzeća postojaće deo njihovih zahteva za obrtnim kapitalom koji je konstantan i deo koji je varijabilan (promenljiv).

Preporučljivo je da se stalni stabilni deo finansira srednjoročnim do dugoročnim finansiranjem. Za varijabilne potrebe pogodnije je kratkoročno fleksibilno finansiranje kao što je overdraft (prekoračenje). Vrednost potrebnog ulaganja će se povećavati tokom ciklusa.

Poboljšanje tokova gotovine (Improving cash flow)

Postoji nekoliko izvora gotovine:

• generisanje gotovine iz poslovanja, investiranja i finansiranja,
• obrtni kapital – mera operativne efikasnosti i likvidnosti preduzeća.

Generisanje gotovine iz poslovnih aktivnosti (Generating cash from operations)

Načini za povećanje gotovinskog prihoda:

• nalaženje novih kupaca, posebno onih koji su spremni da plate u gotovini,
• davanje podsticaja postojećim kupcima za plaćanje u gotovini.

Načini za smanjenje gotovinskih rashoda:

• razmatranje neophodnosti troškova za diskrecione izdatke, npr. putovanja,
• odlaganje izdataka, npr. korišćenje video konferencije zasnovane na webu za održavanje sastanaka, umesto putovanja na iste.
• ponovno pregovaranje o velikim režijskim troškovima, kao što je zakup prostora.

Generisanje gotovine iz investiranja (Generating cash from investments)

Načini za generisanje gotovine ili smanjenje gotovine na kapitalne izdatke:

• odlaganje kupovine nove imovine,
• produžavanje ciklusa zamene postojeće imovine, kao što su računari ili vozila,
• ponovno pregovaranje o ceni i uslovima plaćanja za neizbežne kapitalne izdatke,
• nabavljanje nove imovine na lizing,
• prodavanje i ponovni lizing postojeće imovine.

Generisanje gotovine iz finansiranja (Generating cash from financing)

Povećanje, produženje ili reprogramiranje bankarskih kredita je ključni izvor gotovine za preduzeća. Pored dodatnih sredstava obezbeđenja za odobrenje kredita, preduzeća će morati da osiguraju i pokriće plaćanja kamata iz svog novčanog toka.

Neka preduzeća „prodaju“ ili „faktorišu“ svoja potraživanja od prodaje (dugove kupaca). Faktoring kompanije će avansirati gotovinu po neizmirenim fakturama, u zavisnosti od klijenta, uslova kreditiranja i rizika, uz naknadu. Ovo može biti skup oblik finansiranja. Za mala preduzeća, faktoring je često zamka, jer kada jednom počnu da faktorišu potraživanja, teško izlaze iz takvog ciklusa finansiranja.

Vlasnici mogu da budu voljni da ulože dodatna finansijska sredstva u preduzeće ako mogu da predvide povraćaj dodatnog ulaganja. Alternativno, mnoga preduzeća u teškim vremenima ne isplaćuju dividende vlasnicima, kako bi zadržali gotovinu za potrebe poslovanja preduzeća.

Obrtni kapital (Working capital)

Mera operativne efikasnosti i likvidnosti preduzeća.

Obrtni kapital je razlika između tekuće imovine i tekućih obaveza. Odnosno, iznos gotovine potreban za finansiranje zaliha i potraživanja od kupaca umanjen za obaveze prema dobavljačima. Gotovina vezana u zalihama ili novac koji duguju kupci ne mogu se koristiti za plaćanje kratkoročnih obaveza, pa preduzeća moraju da oslobode gotovinu iz ovih izvora, gde je to moguće. Oslobodite obrtni kapital za plaćanje kratkoročnih obaveza.

Minimiziranje nivoa zaliha (Minimizing inventory levels)

Postoji mnogo metoda upravljanja zalihama. Poznata tehnika „Just-in-time“ (JIT, ‘baš na vreme’) se uglavnom koristi u proizvodnji. Outputi se proizvode samo u količini koja bi zadovoljila potražnju kupaca. Sve zalihe stižu od dobavljača tačno na vreme za sledeću fazu u proizvodnom procesu. Ova tehnika  minimizira nivoe zaliha.

Minimiziranje i kontrolisanje gotovine koju duguju kupci (Minimizing and controling cash owed by customers)

Važno je dosledno pratiti procedure i biti organizovan u naplati dugova od kupaca.

Maksimalno povećanje perioda plaćanja dobavljačima (Maximizing the payment period to suppliers)

Odlaganje plaćanja dobavljačima neće generisati gotovinu, ali će odložiti njen odliv. Mnoga preduzeća koriste kredite dobavljača kao izvor finansiranja. Većina velikih kupaca često diktira produžene uslove plaćanja, što stvara dodatni pritisak na tok gotovine malog preduzeća. Potrebno je pregovarati o produženom kreditu kako bi se izbegli problemi u budućnosti. Preduzeća se oslanjaju na svoje dobavljače da bi u kontinuitetu održali svoje poslovanje, tako da uslove plaćanja uvek treba dogovoriti unapred.

Pokretači gotovine (Cash Flow drivers)

7 ključnih pokazatelja pokretača gotovine koje CFO menadžer mora da prati da bi napravio pozitivan FCF – slobodan tok gotovine (FCF Free Cash Flow) su sledeći:

1. Rast prodaje u odnosu na prethodnu godinu (Rast prodaje %  (Sales growth %) ↑ 
2. Gross margina u procentu od prodaje (Gross margina % (Gross margin %) ↑ 
3. Operativni troškovi u procentu od prodaje (OPEX%) ↓
4. Period naplate od kupaca (DSO Days Sales Out) ↓
5. Period zadržavanja zaliha (DIO Days Inventories Out) ↓
6. Period plaćanja dobavljačima (DPO Days Payables Out) ↑
7. Investicije u osnovna sredstva (CAPEX Capital Expenses) ↓

Doprinos rastu prodaje (Contribution to growth)

Rast prodaje je jedan od ključnih pokazatelja za bilo koje preduzeće. Doprinos rastu prodaje se koristi kod analize rasta prodaje. Vrši se analiza svih proizvoda ili grupe proizvoda i prati se koji proizvod ili grupa proizvoda daje najveći doprinos rastu prodaje.

Prognoze tokova gotovine (Cash Flow forecasts)

Prognoziranje tokova gotovine omogućava preduzećima da predvide i rešavaju probleme pre nego što se pojave. Izrada redovnih i čestih prognoza je ključna, jer minimizira troškove manjka gotovine i maksimizira koristi od viškova gotovine. Najčešće se prognoze tokova gotovine kreiraju mesečno, a mogu i nedeljno ili dnevno zavisno od konkretnih potreba preduzeća.

Stanje gotovine treba da odgovara stanju na poslovnom bankarskom računu. Obično su prilivi i odlivi gotovine navedeni po stavkama. Prognoziranje tokova gotovine omogućava preduzećima da unapred traže rešenja za očekivane manjkove gotovine. Banke će uglavnom ponuditi preduzećima povoljnije aranžmane za planirana prekoračenja ili potrebne kredite, u odnosu na neplanirana. Slično tome, preduzeća mogu predvideti viškove gotovine koji se mogu uložiti u kratkoročne depozite ili druge kratkoročne plasmane.

Prilikom izrade prognoza tokova gotovine, mala preduzeća posebno treba da postupaju oprezno, Prihod treba podceniti jer kupci ne plaćaju uvek na vreme. Troškove treba preceniti u slučaju neočekivanih računa. Novčani tok uvek treba da bude najgori scenario. Prognoze tokova gotovine treba često ažurirati kako se događaji odvijaju.

Budžet (Budget)

Budžet je finansijski i operativni poslovni plan. Svake godine, većina preduzeća će izraditi planirani bilans stanja i bilans uspeha za narednih 12 meseci. Budžet treba da detaljno navede svaku stavku imovine, obaveza, prihoda i rashoda. 

Svrha budžetiranja

Budžeti se uglavnom koriste za planiranje budućnosti i kao merilo za procenu stvarnih performansi. Budžetiranje pomaže da se integrišu različite aktivnosti. Na primer, odeljenje prodaje će morati da komunicira sa odeljenjem za nabavku/proizvodnju o očekivanim količinama prodaje.

Budžeti se koordiniraju centralno kako bi se osigurala najbolja alokacija (raspodela) ograničenih resursa u celom preduzeću. Budžetiranje dodeljuje odgovornost. Postojaće određeni broj nosilaca budžeta kojima je dodeljena odgovornost za deo ukupnog budžeta. Svaki nosilac budžeta biće svestan ciljeva poslovanja (poslovnih i finansijskih) i njihovog doprinosa u radu na njima. Postavljanje motivacionih budžetskih ciljeva za svakog nosioca budžeta će pomoći preduzeću da kontroliše svoj pravac i naknadno proceni učinak svakog nosioca budžeta.

Kod većih preduzeća, budžet se koristi za saopštavanje prognoze budućih finansijskih rezultata investitorima.

Nivoi odgovornosti

U zavisnosti od veličine preduzeća, budžeti se dele na budžetske centre, od kojih svaki ima nosioca budžeta koji je odgovoran za određivanje i postizanje budžeta za njihov centar. Postoji nekoliko nivoa odgovornosti za nosioce budžeta:

• centri troškova – većina nosioca budžeta, odgovorni su da upravljaju troškovima,
• centri prihoda – npr. prodajni timovi, odgovorni su za generisanje prihoda,
• profitni centri – npr. maloprodajna mesta velike organizacije, odgovorni su i za prihode i troškove (bilans uspeha),
• investicioni centri – npr. polu-autonomne divizije velike korporacije, odgovorne su za profit, imovinu i obaveze (bilans stanja i bilans uspeha).

Ograničavajući faktor budžeta

Prvi korak u pripremi budžeta je utvrđivanje ograničavajućeg faktora budžeta. Ograničavajući faktor budžeta sprečava preduzeće da napreduje iznad određenog nivoa. Tipični ograničavajući faktori su maksimalna prodaja, pristup izvorima finansiranja, dostupnost dobavljača ili proizvodni kapacitet. Ograničavajući faktor budžeta određuje redosled pripreme budžeta.

Budžet prodaje

Budžet prodaje je procena prihoda po proizvodu ili usluzi, obično raspoređena po liniji proizvoda (ili usluga), ceni i obimu (količini). Budžeti za prodaju mogu se dodatno podeliti po odeljenjima ili budžetskom centru. Ovo je često prvi pripremljeni budžet, iz kojeg slede svi ostali budžeti, pošto je prodaja obično ograničavajući faktor za većinu preduzeća.

Budžeti za proizvodnju ili nabavku

Budžeti za proizvodnju ili nabavku procenjuju potrebe proizvodnje ili nabavke potrebne da bi se ispunio budžet za prodaju, često podeljen prema budžetskim centrima. U njima će biti navedene količine i troškovi svakog proizvoda ili usluge i trebalo bi da se povežu sa budžetima za prodaju i zalihama. Za proizvodna preduzeća ovi budžeti će predvideti nivoe proizvodnje i kada se usklade sa kapacitetom pokazaće sve nedostatke ili viškove tokom budžetskog perioda.

Budžeti ostalih rashoda

Može postojati niz budžeta ostalih rashoda kao što su administracija, distribucija, marketing, često podeljeni u pojedinačne budžetske centre.

Budžet gotovine

Budžet gotovine (prognoza novčanog toka) je predviđanje budućih gotovinskih  prihoda i rashoda. Budžet gotovine pomaže u poslovnom planu za gotovinske viškove ili manjkove.

Fiksno budžetiranje (Fixed budgeting)

Preduzeća obično pripremaju ‘fiksni’ budžet za narednu godinu. Ovaj proces se ponavlja svake godine i mnoga preduzeća će koristiti budžet za prethodnu godinu plus ili minus dodatni iznos za procenjeni rast ili smanjenje. Međutim, ovi fiksni budžeti predstavljaju problem kada postoji samo nekoliko meseci vidljivosti unapred.

Fiksno budžetiranje predstavlja tradicionalan sistem budžetiranja koji ima sledeće karakteristike:

• fiksan i nepromenljiv okvir
• dugačko vreme izrade budžeta (4 do 6 meseci godišnje)
• nefleksibilnost
• slaba sposobnost reakcije na promene u okruženju.

Pokretno ili kontinuirano budžetiranje (Rolling or continuous budgeting)

Alternativa fiksnom budžetiranju je pokretno (ili kontinuirano) budžetiranje. Pokretni budžeti su redovno ažurirani dodavanjem dodatnog perioda (bilo meseca ili kvartala) kada prethodni period istekne. To znači da je vidljivost unapred zadržana jer se budžet uvek produžava za najmanje 12 meseci unapred. Svako ažuriranje daje priliku da se revidiraju prognoze.

Inkrementalno budžetiranje (Incremental budgeting)

Inkrementalni budžeti su zasnovani na budžetu prethodnog perioda plus ili minus procenat. Ovo je prikladno tamo gde su trenutne operacije najefikasnije moguće. Međutim, u praksi, većina inkrementalnih budžeta stvara neefikasnost koja se neprestano prenosi.

Budžetiranje zasnovano na nuli (ZBB Zero-based budgeting)

Alternativa inkrementalnom budžetiranju je budžetiranje zasnovano na nuli (ZBB), gde svaki nosilac budžeta priprema svoj budžet sa nulte osnove. Svaka stavka rashoda ili prihoda u budžetu treba da bude opravdana i rangirana po prioritetu. Zatim se svakom nosiocu budžeta dodeljuju sredstva prema njihovom prioritetu. Nosioci budžeta ne primaju automatski sve svoje zahteve, ali će barem primati svoje prioritetne zahteve.

ZBB pomaže da se identifikuju i eliminišu neefikasnosti i rasipni troškovi. Nedostatak ZBB-a je administrativno opterećenje. Takođe, proces određivanja prioriteta je subjektivan i teško ga je utvrditi.

‘Izvan’ budžetiranja (Beyond budgeting)

Beyond Budgeting je pristup budžetiranju koji se zasniva na relativnom planiranju i samoregulaciji kao odličnom načinu za postizanje najboljeg mogućeg učinka. To praktično, znači da ne postoji fiksirani budžet u preduzeću.  

Beyond Budgeting ima sledeće karakteristike:

• vođstvo sa jasnim vrednostima i ciljevima;
• postavljanje relativnih ciljeva za kontinuirano poboljšanje;
• postizanje visokih performansi baziranih na relativnim pokazateljima;
• otvorenost i transparentnost u komunikaciji;
• mali, brzi, odgovorni i nezavisni timovi;
• široka ovlašćenja za rad i samoregulacija timova;
• holistički pristup odgovornosti;
• nagrađivanje bazirano na zajedničkim relativno ostvarenim ciljevima;
• kontinuiran i sveobuhvatan proces;
• obezbeđivanje resursa kada su potrebni;
• i dr.

Budžetiranje ‘od vrha prema dole’ (‘Top down’ budgeting)

Budžete nameće viši menadžment što osigurava snažnu korelaciju između strateških planova i budžeta. Generalno, budžetiranje ‘od vrha prema dole’ je najbrži način za generisanje budžeta.

Budžetiranje „Odozdo prema gore“ (‘Bottom up’ budgeting)

„Odozdo prema gore“ ili „participativno“ budžetiranje koristi ulazne podatke zaposlenih koji su uključeni u svakodnevne operacije. Participativno planiranje budžeta može dati realističnije brojke i ciljeve, i više je motivišuće od budžetiranja „od vrha prema dole“. Zaposleni koji su uključeni u proces budžetiranja će generalno biti više posvećeni ostvarivanju svog budžeta.

Participativno budžetiranje iziskuje značajno vreme i resurse. Takođe, postoje i neželjeni prateći efekti učešća:

• Budžeti kao alat za ocenjivanje i nagrađivanje,
• Budžetski pad ili zastoj,
• Konkurencija među nosiocima budžeta.

Budžeti kao alat za ocenjivanje i nagrađivanje

Budžeti su pogodni za merenje performansi. Viši menadžeri su se tradicionalno previše oslanjali na budžete za merenje učinka. Pored toga, nagrade kao što su bonusi ili unapređenja se često vezuju za budžete kao jedina mera učinka. Međutim, ako su nosioci budžeta svesni da se njihov učinak meri, to će uticati na njihovo ponašanje. Biće malo podsticaja za postavljanje izazovnih ciljeva koji bi mogli da pokrenu organizaciju napred. Biće malo motivacije da se uradi bilo šta što ne doprinosi ishodu budžeta, često na štetu organizacije u celini.

Budžetski pad ili zastoj

Nosioci budžeta dodaju nepredviđene uslove, tj. dodatne troškove u svoje budžete kako bi bili sigurni da će ispuniti ili premašiti svoj budžet. Ovo dovodi do dva problema. Prvo, u smislu planiranja resursa, precenjeni troškovi mogu dovesti do toga da organizacija postane previše angažovana sa dobavljačima, a podcenjeni prihodi mogu dovesti do nezadovoljene potražnje kupaca. Drugo, opuštenost vodi do mentaliteta „iskoristi ili izgubi“ gde se novac rasipa na nebitne troškove. Pod ovim uslovima, postizanje budžetskog cilja samo znači da su troškovi ostali u okviru prihvaćenih nivoa neefikasne potrošnje.

Konkurencija među nosiocima budžeta

Za status „vlasnika najvećeg budžeta“ se često kaže da uzrokuje prevelike i neefikasne budžete. Umesto da stvaraju efikasnost ili eliminišu nepotrebne troškove, neki nosioci budžeta pogrešno veruju da je veličina njihovog budžeta povezana sa njihovim statusom u organizaciji.

Odstupanja od budžeta (Variances from budget)

Stvarni rezultati će se neizbežno razlikovati od budžeta. Razlika se zove odstupanje ili varijansa. Odstupanje može biti povoljno (bolje od budžeta) ili nepovoljno (gore od budžeta). Menadžeri treba da prate značajne razlike – odstupanja između svog budžeta i stvarnih rezultata da bi izmerili učinak i preduzeli korektivne radnje gde je to potrebno.

Značajna odstupanja (Meaningful variances)

Menadžer ne treba da upoređuje originalni budžet direktno sa stvarnim rezultatima – da bi odstupanja bila smislena. Umesto toga, budžet bi trebalo da bude „prilagođen“ (flexed) kako bi se uzele u obzir promene u aktivnostima predviđenim budžetom. ‘Flexed’ budžet je budžet koji zadržava planirane troškove po jedinici, ali je ažuriran kako bi odražavao stvarne nivoe aktivnosti. On pokazuje koliki bi bili budžetirani troškovi i prihodi za stvarni nivo aktivnosti. Odstupanja treba izračunati između ‘flexed’ budžeta i stvarnih rezultata.

Upravljanje po izuzetku  (Management by exception)

U praksi, obično nije izvodljivo istražiti svako odstupanje od budžeta. Fokusiranje samo na odstupanja iznad unapred određene granice omogućava menadžmentu razumevanje najvažnijih odstupanja.

Jedno moguće ograničenje je da se istraže sva odstupanja od budžeta koja su iznad određenog procenta (recimo 5%). Međutim, u praksi odstupanje od 5% u odnosu na mali budžet može biti nebitno i ne zahteva istragu. Isto tako, 5% velike stavke može biti materijalno i treba je istražiti. Alternativno, korišćenje apsolutnog ograničenja (recimo bilo šta iznad 100.000,00 RSD) može značiti da su propuštena mala odstupanja koja predstavljaju veliki procenat budžeta. Stoga je prikladno uzeti u obzir i relativna i apsolutna odstupanja. Na primer, odstupanje preko 5% i 100.000,00 RSD, uz dodatno upozorenje da se svaka varijansa preko 50% istražuje bez obzira na veličinu.

Efektivno praćenje budžeta

Mnoga preduzeća imaju sofisticirane sisteme budžetiranja. Međutim, sistemi budžetiranja mogu biti i neefikasni ako se budžeti ne prate na odgovarajući način. Neke jednostavne promene mogu napraviti veliku razliku u celokupnom procesu.

• Faktori koji se mogu kontrolisati i pripisati – Više rukovodstvo će morati da izmeri učinak i nosilaca budžeta i oblasti ili „odeljenja“ za koje su oni odgovorni.

• Merila nefinansijskog učinka – Ova merila, kao što su produktivnost, kvalitet i povratne informacije kupaca, su potrebne da bi se dala potpuna slika učinka organizacije. Merila finansijskog učinka, kao što su budžeti, treba da budu uravnotežene sa nefinansijskim merilima.

• Brzina i učestalost izveštavanja – U dinamičnom poslovnom okruženju sa velikim brojem transakcija, teško je prisetiti se detaljnih događaja. Stoga, izveštaji o budžetu treba da se izrade brzo nakon završetka perioda i što je moguće češće. Ovo će takođe olakšati preduzimanje svih potrebnih korektivnih radnji.

• Predviđanje – Izveštaji o budžetu su često fokusirani isključivo na prošlost. Preduzećima su potrebne informacije o budućnosti kao i o prošlosti. Prema tome, informacije o prognozama treba da budu uključene u budžetske izveštaje.

• Važnost prezentacije – Pravo predstavljanje budžetskih izveštaja može učiniti lakšim za korišćenje i pristupačnijim za nosioce budžeta. Menadžer može da koristi utvrđene metode za praćenje i predstavljanje svojih budžeta, kao npr. sistem „semafora“. Ovaj sistem može biti veoma efikasan u praćenju budžeta, i to je: Zeleno za Idi: u skladu sa budžetom, Žuto za Pauzu: mala odstupanja od budžeta, Crveno za Stop: značajno odstupanje od budžeta, uz istraživanje!

Planiranje osnovnih sredstava (Capital budgeting)

Kapitalni budžet je deo glavnog budžeta preduzeća. Preduzeće planira koliko će uložiti u osnovna sredstva (fixed assets). Menadžeri prilikom izrade ovog budžeta koriste i izraz CAPEX – ulaganja u osnovna sredstva (Koliki će biti CAPEX sledeće godine?).

Kapitalni budžet zahteva veće iznose novca i jednom donete odluke o ulaganju ne mogu brzo da se promene. Posledice donetih investicionih odluka su dalekosežne i dugoročno određuju delovanje preduzeća. Investicija (cost) nastaje odmah, a korist (benefit) je povezana sa budućnošću i rizikom.

Za ocenu kapitalnog budžeta koristi se nekoliko sličnih izraza: Ekonomska opravdanost investicija, Cost-benefit analiza, DCF analiza, NPV kalkulacija, CAPEX analiza, Investiciona studija, Studija izvodljivosti, Ocena biznis plana itd.

Kapitalno budžetiranje se odnosi na nekoliko godina, jer se osnovna sredstva uvek koriste duže od jedne godine. Profit obično trpi kratkoročno, da bi preduzeće dugoročno moglo da održi svoju konkurentnu prednost. Za ocenu investicija koristi se isključivo gotovina. Planiranje u Bilansu uspeha je ograničeno na jednu godinu i fokus je na godišnjem profitu. Zbog toga se javlja dilema kod menadžera: da li je bolje investirati na duže staze i trpeti kratkorotrajne gubitke u EBITDA i profitu ili je bolje ukinuti (ili prolongirati) investicione projekte i imati viši EBITDA u kratkom roku?

Kod ocene investicija ključna je analiza osetljivosti, koja se zove i „šta … ako…“ odnosno „what if“ analiza. Pored ove analize procenjuju se i drugi kvalitativni rizici projekta, kao npr. tržišni, nabavka, tehnologija, administrativni, ekološki, ljudski resursi i drugi specifični rizici.

Korisne Excel formule u modeliranju budžeta

Praktično sve finansijske modele kreiramo u Microsoft Excel-u, jer pruža veliku fleksibilnost u radu i razumljiv je svakom klijentu. Najvažnije i najčešće Excel formule koje koristimo za kreiranje budžetskih modela su sledeće:

• IF function
• COUNTIF function
• IFEROR function
• Nested functions
• SUM function
• SUMPRODUCT function
• SUMIF function
• VLOOKUP function
• INDEX/MATCH functions
• MIN/MAX/AVERAGE functions
• ADDRESS & INDIRECT functions, i dr.

IF funkcija (IF function)

Sa IF fukcijom moguće je kreirati različite logičke uslove (šta će se desiti ako uradimo akciju X?). U našim budžetskim modelima koristimo funkciju IF, na primer, da računamo potraživanja i obaveze prema računu na mesečnom nivou, jer zavise od dana pre i posle plaćanja. Pored toga, funkcija IF je korisna za formatiranje modela, npr. uklanjanje nepotrebnih podataka.

COUNTIF funkcija (COUNTIF function)

Funkcija COUNTIF broji ćelije u rasponu koji ispunjava kriterijum koji je izabrao korisnik. COUNTIF se može koristiti da saznate, na primer, koliko puta se zaposleni koji su prodali više od 30 proizvoda mesečno pojavljuju na vašoj listi zaposlenih. Microsoft Excel pruža jednostavan primer kako razumeti formulu: COUNTIF (Gde želite da tražite?, Šta želite da tražite?)

U modeliranju budžeta, koristimo funkciju COUNTIF, na primer, da izbrojimo koliko je prodavnica otvoreno ili koliko proizvoda je prodato u tekućem mesecu, umesto da izbrojimo sve zajedno.

IFEROR funkcija (IFEROR function)

Funkcija IFERROR se uglavnom koristi za formatiranje modela. Funkcija traži greške i, ako je pronađena, vraća vrednost koju je odredio korisnik. Funkcija proverava sledeće greške: # N/A, #VALUE !, #REF !, # DIV/0 !, #NUM !, #NAME? ili #NULL !. Najčešća upotreba funkcije IFERROR u našim modelima budžeta je kontrola praznih polja – često je vrednost podataka u ćeliji 0. (npr. nove prodavnice u septembru) i ako biste morali da delite sa takvim brojem, Excel bi vratio greška # DIV / 0! (podeljeno sa 0). Formula IFERROR eliminiše ovu grešku i model je lakši za čitanje.

Ugnežđene funkcije (Nested functions)

Ugnežđene funkcije se najlakše razumeju ako se o njima razmišlja kao o „funkciji u funkciji“. One omogućavaju da se testira nekoliko kriterijuma i da se poveća broj mogućih ishoda. U našim modelima budžeta, ugnežđene IF funkcije se nalaze, na primer, u predviđanju prihoda zavisnih od obima. Npr. ako je obim X, onda je cena A; ako se obim povećava i iznosi I, onda je cena B.

SUM funkcija (SUM function)

Ova funkcija je najjednostavnija, najkorisnija, a takođe i najčešće korišćena. Radi kao osnovni kalkulator i trenutno dodaje vrednosti.

Funkcija SUM se često koristi u našim budžetskim modelima za sumiranje podataka pojedinačnih strukturnih jedinica kako bi naš klijent mogao da vidi glavnu stvar – pregled. Koristi se za izračunavanje, na primer, ukupnih prihoda, rashoda, zaliha, nabavki i drugih stavki.

SUMPRODUCT funkcija (SUMPRODUCT function)

SUMPRODUCT funkcija se može koristiti za množenje dve kolone ili reda i zatim sabiranje ovog rezultata. Na primer, da biste izračunali ukupnu prodaju, prvo morate pomnožiti cenu sa prodajom i tek onda ih sabrati. Funkcija SUMPRODUCT vam omogućava da to uradite u jednom koraku. Koristimo funkciju SUMPRODUCT za izračunavanje ukupnog prometa u zavisnosti od nekoliko proizvoda ili usluga.

SUMIF funkcija (SUMIF function)

SUMIF funkcija se koristi za brzo i jednostavno prebrojavanje samo onih vrednosti koje ispunjavaju određeni kriterijum. Na primer, ako želite da brojite samo vrednosti veće od 100 u koloni, možete primeniti ovu funkciju.

Funkciju SUMIF obično koristimo, na primer, da odmah izračuna promet/troškove određenih strukturnih jedinica (npr. obračunava promet za sve mesece u godini samo za određenu prodavnicu).

VLOOKUP funkcija (VLOOKUP function)

VLOOKUP (/HLOOKUP) se koristi za brzo i jednostavno pronalaženje podataka u tabeli, kao što je brzo pronalaženje obima prodaje zaposlenog na osnovu njihovog ID broja.

Microsoft preporučuje da koristite funkciju XLOOKUP, koja je nova i poboljšana verzija VLOOKUP-a jer radi u bilo kom pravcu i lakša je za korišćenje jer nema potrebe za navođenjem broja kolone.

INDEKS/MACH funkcije (INDEX/MATCH functions)

Kada koristite funkciju VLOOKUP, možete naići na neka ograničenja – vrednost se može tražiti samo s leva na desno, ili prva referentna kolona mora biti specifična da bi funkcija funkcionisala. Zbog toga je razvijena funkcija INDEKS/MATCH, koja radi na veoma sličan način.

Koristimo funkcije VLOOKUP (HLOOKUP), XLOOKUP i INDEKS/MATCH u budžetskim modelima da bismo precizno odabrali podatke kada je potrebno da se navede određeni broj/kalkulacija ili kao dodatna aktivnost pre izvođenja drugih operacija.

MIN/MAX/AVERAGE funkcije (MIN/MAX/AVERAGE functions)

Funkcija MIN u Excel-u će vratiti najmanji broj iz raspona koji definiše korisnik, dok će funkcija MAX vratiti najveći broj iz raspona definisanog od strane korisnika. Funkcija AVERAGE vraća aritmetičku sredinu određenog raspona.

U našim budžetskim modelima, funkcije MIN, MAX i AVERAGE se koriste za prikaz prosečnih, minimalnih i maksimalnih troškova, prihoda, broja prodavnica, broja zaposlenih i još mnogo toga. Ove cifre daju brz pregled najvažnijih pozicija. Funkcija AVERAGE se koristi za izračunavanje prosečnih bruto zarada u preduzeću, dok se funkcije MIN i MAKS takođe široko koriste u sistemima motivacije kada zaposleni dobija bonus ako se može ostvariti određeni iznos prodaje.

ADDRESS & INDIRECT funkcije (ADDRESS & INDIRECT functions)

Funkcija ADDRESS se koristi za dobijanje adrese ćelije u Excel-u ako su poznati njeni brojevi redova i kolona. Takođe može da pronađe adresu ćelija sa drugih radnih listova. Sa INDIRECT funkcijom, ova adresa se može konvertovati u sadržaj prikazivanjem broja ili teksta ili bilo čega drugog u adresiranoj ćeliji. INDIRECT formula služi kao referenca na drugu ćeliju ili radne listove. Ovo je korisno ako nije moguće ili poželjno promeniti formulu, ali se referenca na ćeliju mora promeniti iz bilo kog razloga.

U našim modelima budžeta, ove funkcije se često kombinuju sa drugim formulama kako bi se olakšalo korišćenje budžetskih fajlova kada su različiti scenariji i podaci u različitim radnim listovima.

Odluka o ulaganju (Investment decision)

Preduzeće se može ocenjivati prema kvalitetu njegovih investicionih odluka. U procesu donošenja odluka o mogućnostima ulaganja menadžeri se susreću sa dva ključna izazova:

• prvi, pronalaženje mogućnosti za ulaganja, i
• drugi, odlučivanje da li da ulože ograničena sredstva i novac za ove mogućnosti.

Kapitalna ulaganja preduzeća zavise od konkretnih razvojnih potreba preduzeća, a najčešće su:

• Kupiti novu mašinu?
• Investirati u mašinu X ili mašinu Y?
• Zameniti staru opremu sa novom?
• Kupiti kola na lizing ili na kredit?
• Izgraditi poslovni ili magacinski prostor?
• Izgraditi maloprodajni objekat?
• Proširiti maloprodajni objekat?
• Zameniti staru ambalažu sa novom?
• Lansirati novi proizvod?
• Razviti novu distributivnu mrežu?
• Investirati u marketing kampanju 2 mEUR?
• Investirati u novi distributivni centar?
• Investirati u kupovinu programa?
• Kupiti novo preduzeće?

Kada preduzeće ulaže novac, menadžeri traže procenu da li se isplati ulaganje ili ne. Postoje dve metode za ocenu investicija:

• Statička – upoređuje gotovinske odlive i prilive bez obraćanja pažnje na vremenski raspored cash flow-a; pogodno samo za dobijanje kratke i brze procene;
• Dinamička – cash flow se diskontuje; uzima se u obzir i vremenska vrednost novca. Za ocenu investicija koristi se metoda diskontovanih gotovinskih priliva i odliva (DCF Discounted Cash Flow metoda). DCF metoda svodi budući novac (FV) na sadašnji novac (PV) uz pomoć diskontne stope.

Postoji veliki broj dinamičkih alata za analizu finansijskih troškova i koristi koji pomažu u procesu donošenja investicionih odluka.

Fokus na relevantne troškove (Focus on the relevant costs)

Prilikom razmatranja potencijalnog ulaganja potrebno je sprovesti finansijsku analizu troškova i koristi (financial cost benefit analysis). Tipične mogućnosti ulaganja (invesment opportunities) uključuju projekte (projects) kao npr. lansiranje novog proizvoda i kapitalna ulaganja (capital investments) kao npr. nova dugoročna imovina. Koncept relevantnih novčanih tokova (The concept of relevant cash flows) je temelj za sve investicione odluke.

Samo relevantni troškovi i prihodi koji su pogođeni ili mogu uticati na odluku o ulaganju treba da budu uključeni u ocenu mogućnosti ulaganja. Relevantne finansijske posledice koje treba oceniti su posebno budući, inkrementalni novčani tokovi (incremental cash flows) koji proizlaze iz prilike koja se razmatra.

Relevantni tokovi gotovine (Relevant cash flows)

Kratkoročna računovodstvena dobit (short-term accounting profit) nije isto što i gotovina, uglavnom zbog vremenskih razlika. Iz tog razloga, samo relevantni novčani tokovi bi trebalo da se koriste u proceni investicionih ulaganja. Negotovinske stavke (non-cash items) koje se koriste za izračunavanje računovodstvene dobiti, kao npr. amortizacija (depreciation, amortization), treba da budu isključene.

Inkrementalni tokovi gotovine (Incremental cash flows)

Samo inkrementalni novčani tokovi, tj. tokovi gotovine koji će se promeniti kao rezultat donete odluke o ulaganju, treba da se koriste u proceni investicija.

Budući tokovi gotovine (Future cash flows)

Samo budući novčani tokovi treba da se koriste u proceni ulaganja. Sve prošle novčane tokove treba zanemariti jer nisu inkrementalni. Na primer, ako preduzeće preduzme istraživanje za potencijalnu priliku za investiranje, novac potrošen na istraživanje je nepovratan i ne bi trebalo da utiče na odluku o ulaganju. Nepovratni troškovi (sunk costs) uključuju angažovane novčane tokove (committed cash flows). Angažovani novčani tokovi, kao što je buduća obaveza plaćanja za prošli dug, nastaće bez obzira na bilo koju odluku donetu sada i stoga se isključuju iz bilo kakve procene.

Ekonomska procena investicija (Economic appraisal)

Ekonomska procena je često prva faza procene investicije. Ekonomska procena investicije predstavlja upoređivanje troškova za različite procese.

Profitabilnost investicija (PI Profitability Index)

PI se koristi kod ocene investicija.

PI se dobija kao odnos Benefita (korist) i Cost (uloženo), odnosno kao odnos NPV i Cost (uloženo). Što je viši PI, investicija je isplativija.

PI se koristi kada postoji više projekata i preduzeće ne može da finansira sve projekte. Preduzeće će finansirati projekat koji ima najviši PI.

Period povraćaja ulaganja (Payback)

Period povraćaja ulaganja je jednostavna tehnika koju koriste mnoga preduzeća za procenu mogućnosti ulaganja, obično kao početnu metodu provere (skrininga). Ključno pitanje pre ulaganja je: „Kada ćete dobiti svoj novac nazad?“. Za investicionu priliku sa stalnim godišnjim povratom, period povraćaja se može brzo izračunati. Npr., investicija od 1 milion evra za koju se predviđa neto godišnji gotovinski prinos od 250.000 evra trebalo bi da se vrati za četiri godine. Za investicionu priliku sa varijabilnim godišnjim prinosima, povraćaj se može dobiti izračunavanjem kumulativnog godišnjeg toka gotovine. Tačka povraćaja se dostiže kada se novčani tok iz negativnog pretvori u pozitivan. Prihvatljivi period povraćaja za jedno preduzeće može se razlikovati od drugog preduzeća zbog njihovog finansijskog položaja.

Preduzeća često koriste ovu tehniku iz sledećih razloga:

• Brzo i jednostavno se izračunava i lako je razumljiva korisnicima;
• Pruža intuitivnu meru rizika. Što je duži period povraćaja, to je rizik veći;
• Fokusira se na stvaranje gotovine, što može biti ključno za zdravlje preduzeća.

Pored prednosti, postoje rizici korišćenja perioda povraćaja ulaganja jer se ne uzimaju u obzir ukupni prinosi i tokovi gotovine nakon perioda povraćaja. Ova tehnika može se poboljšati uzimanjem u obzir vremenske vrednosti novca. Menadžeri ne treba da se oslanjaju samo na ovu tehniku, već da je koriste za dobijanje  ‘okvirne’ ideje o vrednosti investicije.

Diskontovano vreme povraćaja (DPP Discounted Payback Period)

DPP se koristi kao jedan od kriterijuma za ocenu investicionih projekata, odnosno za ulaganje u osnovna sredstva (capital budget.). Dva glavna kriterijuma za ocenu investicionih projekata su NPV i IRR.

DPP pokazuje za koliko godina će se vratiti uloženi novac koristeći DCF metodu. DPP se izražava u godinama (npr. 3,5 godine). Za izračunavanje DPP potrebno je imati diskontovane gotovinske prilive i odlive (DCF Discounted Cash Flow). U Excelu ne postoji funkcija koja automatski računa DPP. DPP se nalazi tamo gde kumulativni DCF prelazi iz negativnog predznaka  (-) u pozitivan predznak od + .

Pored kriterijuma DPP, preduzeća koriste i kriterijum Payback. Jedina razlika između ova dva kriterijuma je da li koristimo diskontovani ili običan CF). DPP i Payback se porede sa željenim brojem godina (DPP < željeni broj godina). Takođe, korisno pravilo je da DPP bude niži od polovine upotrebnog veka mašine (DPP < 50% upotrebnog veka mašine).

Prinos na investirano (ROI Return On Investment) 

ROI je jedna od najpopularnijih merila investicionih prilika, koju koriste i poslovni menadžeri i investitori. ROI izražava prinos na investiciju kao procenat kapitalnog ulaganja. ROI je generički naziv za racio broj. ROI se može meriti na više različitih načina – sve varijacije počinju sa ‘RO…’, a nastavak zavisi od imenioca u formuli (ROA, ROACE, ROCE, ROE, ROIC, RONA, CF-ROI, GM-ROI i sl.). Alternativna merila koriste različite definicije ‘profita’ i ‘investicije’. Trebalo bi koristiti doslednu meru kada se upoređuju različite mogućnosti ulaganja.

Osnovni oblik ROI je:

ROI % = profit (zarada od investicione prilike) / investicija (potrebna kapitalna investicija) x 100%.

Normalne vrednosti za ROI su od 10% do 15% godišnje. Neke delatnosti su tokom dužeg perioda više a neke manje profitabilne. 

ROI se upoređuje sa WACC – prosečnom cenom korišćenja kapitala. Ako je ROI > WACC onda je preduzeće stvorilo novu ekonomsku vrednost. Nova ekonomska vrednost se zove EVA Economic Value Added i formula je:

EVA = (ROI – WACC) x investirani kapital.

Prednosti ROI

Preduzeća često koriste ROI jer:

• Brzo i jednostavno se izračunava.
• Lako je razumljiva, posebno jer je to relativno (procentualno) merilo. 
• Često ga koriste investitori i analitičari za procenu celokupnog poslovanja. Korišćenje ove tehnike za ocenu pojedinačnih investicija pomoći će preduzeću da se uskladi sa ciljevima investitora.

Nedostaci ROI

Menadžer kada koristi ROI treba da ima u vidu sledeće:

• ROI koristi računovodstvenu dobit (profit), a ne novčani tok. Novčani tok treba koristiti za ocenu investicione prilike na najefikasniji način.
• Procenat prinosa na investiciju može dovesti u zabludu kada se ocenjuju investicije različitih veličina. Na primer, ROI od 5% na investiciju od 1.000.000 evra može biti bolji od 10% ROI na investiciju od 400.000 evra.
• Odluka o prihvatanju investicione prilike zavisi od toga da li prinos od investicije premašuje poslovni cilj ili ne. Postavljanje ciljnog ROI je subjektivno.
• Ne postoji jedno dosledno merilo ROI. Dakle, ono što je prihvatljivo za jedno preduzeće može biti neprihvatljivo za drugo.
• Ne uzima se u obzir vremenski period novčanih tokova tokom trajanja investicione prilike.

Menadžeri ne treba da se oslanjaju samo na osnovni oblik ove tehnike.

Prinos na imovinu (ROA Return On Assets)

ROA je jedan od načina izražavanja ROI, tj. prinosa na uloženi novac. ROA pokazuje koliko je preduzeće zaradilo na uložena sredstva. ROA se izražava u procentima na godišnjem nivou. 

ROA se izračunava po formuli:

ROA = profit / assets

Prinos na prosečno angažovani kapital (ROACE Return On Average Capital Employed)

ROACE je jedan od načina izražavanja ROI, tj. prinosa na uloženi novac. ROACE pokazuje koliko je preduzeće zaradilo na prosečno angažovani kapital. ROACE se izražava u procentima na godišnjem nivou. 

ROACE se izračunava po formuli:

ROACE = operativni profit / average capital employed (prosečna operativna sredstva)

Prinos na angažovani kapital (ROCE Return On Capital Employed)

ROCE je jedan od načina izražavanja ROI, tj. prinosa na uloženi novac. ROCE pokazuje koliko je preduzeće zaradilo na angažovani kapital. ROCE se izražava u procentima na godišnjem nivou. 

ROCE se izračunava po formuli:

ROCE = operativni profit / capital employed (operativna sredstva)

Prinos na kapital (ROE Return On Equity)

ROE je jedan od načina izražavanja ROI, tj. prinosa na uloženi novac. ROE pokazuje koliko je preduzeće zaradilo na uloženi kapital. ROE se izražava u procentima na godišnjem nivou. 

ROE se izračunava po formuli:

ROE = profit / kapital.

Prinos na investirani kapital (ROIC Return On Invested Capital)

ROIC je jedan od načina izražavanja ROI, tj. prinosa na uloženi novac. ROIC pokazuje koliko je preduzeće zaradilo na investirani kapital. ROIC se izražava u procentima na godišnjem nivou. 

ROIC se izračunava po formuli:

ROIC = (profit+porez+kamata) / investirani kapital.

Prinos na neto sredstva (RONA Return On Net Assets)

RONA je jedan od načina izražavanja ROI, tj. prinosa na ulaganja. RONA pokazuje koliko je preduzeće zaradilo na uložena neto sredstva. RONA se izražava u procentima na godišnjem nivou. 

RONA se izračunava po formuli:

RONA = NOPAT (operativni profit – porez na dobit) / Neto sredstva (aktiva – dobavljači).

Prinos na gotovinski tok (CF-ROI Return On Net Assets)

CF-ROI je jedan od načina izražavanja ROI, tj. prinosa na ulaganja. CF-ROI pokazuje koliko je preduzeće zaradilo na gotovinskom toku. CF-ROI se izražava u procentima na godišnjem nivou. 

CF-ROI se izračunava po formuli:

CF-ROI = EBITDA / Replacement value (Zamenska vrednost).

Vremenska vrednost novca (The time value of money)

Preduzeća ulažu u trenutne prilike u zamenu za buduće novčane tokove. Međutim, novčani tokovi danas vrede više nego što će vredeti u budućnosti. Ovaj koncept je poznat kao vremenska vrednost novca. Obračunavanje vremenske vrednosti novca u suštini znači diskontovanje budućih novčanih tokova nazad na njihovu ekvivalentnu sadašnju vrednost, tj. koliko vrede sada u odnosu na budućnost.

Gotovina vezana za investicije je „trošak“ za preduzeće zbog sledećih faktora:

• preduzeće je moglo da zaradi kamatu na novac da ga je držalo na bankovnom računu;
• preduzeće će plaćati kamatu ako mora da pozajmi novac za investiciju;
• inflacija narušava vrednost budućih novčanih tokova u poređenju sa njihovom sadašnjom vrednošću;
• preduzeće je potencijalno moglo da zaradi veće prinose od alternativnih mogućnosti ulaganja;
• dok se gotovina od investicije stvarno ne primi, postoji rizik da se možda neće primiti, ili da će se možda primiti manje od očekivanog.

Ovaj trošak je poznat kao „trošak kapitala“. Dobra polazna tačka za određivanje vrednosti ovog troška je nivo prinosa koji zahtevaju investitori preduzeća, kao što su banke ili vlasnici preduzeća.

Diskontovani gotovinski prilivi i odlivi (DCF Discounted Cash Flow)

DCF metoda je univerzalan alat koji se primenjuje u finansijama. DCF metoda podrazumeva da novac sada vredi više nego u budućnosti. Odnosno, da vreme ima svoju cenu. Svođenje gotovine na sadašnju vrednost se radi uz pomoć diskontne stope. Kod DCF metode postoji nekoliko osnovnih termina:

• sadašnja vrednost novca (PV Present Value) – novac koji imamo sada. Sadašnji trenutak se obeležava sa 0 (nula).
• buduća vrednost novca (FV Future Value) – novac koji ćemo imati u budućnosti. (FV se koristi kod projekcije cash flow za budućnost).
• discount rate (diskontna stopa) – stopa u procentima sa kojom se budući novac svodi na sadašnji novac. Kada se radi DCF analiza diskontna stopa se uzima u visini WACC – prosečna ponderisana cena kapitala.
• discount (diskontni faktor) – faktor sa kojim množimo budući keš da bi dobili sadašnji novac. Diskontni faktor je uvek manji od jedan. Posle nekoliko godina (obično pet) diskontni faktor postaje dosta nizak. Iz tog razloga se projekcije uglavnom rade od pet do maksimalno deset godina.

DCF metoda se koristi svuda gde postoje višegodišnji budući gotovinski prilivi i odlivi. Tipični primeri primene DCF metode su:

• Ocena investicija (capital budgeting) – gotovinski odliv nastaje odmah, a gotovinski priliv u sledećim godinama. Za diskontnu stopu uzima se WACC ili zahtevana stopa povraćaja.
• Vrednovanje preduzeća (valuation of company) – ne postoji gotovinski odliv, već se samo diskontuje budući gotovinski priliv. Vrednost preduzeća je zbir svih diskontovanih budućih gotovinskih priliva tj. ΣDCF. Ova metoda se koristi i kod procene cene akcija. Za diskontovanje se koristi WACC – prosečna cena kapitala preduzeća.
• Vrednovanje brenda (valuation of brand) – radi se na isti način kao vrednovanje preduzeća, s tim što se procenjuje budući priliv i odliv gotovine za konkretan brend.

Neto sadašnja vrednost (NPV Net Present Value)

Ključni kriterijum za ocenu ulaganja u osnovna sredstva (capital budgeting) je neto sadašnja vrednost (NPV). Ova vodeća tehnika procene investicija koristi novčane tokove i koncept vremenske vrednosti novca. NPV se primenjuje zajedno sa DCF metodom (DCF Discounted Cash Flow). NPV pokazuje koliko će preduzeće zaraditi ako uloži u osnovna sredstva. NPV pomaže menadžerima da rangiraju i izaberu između različitih investicija. NPV se izražava u novcu (EUR, USD, RSD). U Excelu postoji funkcija koja računa NPV.

Tipična investiciona prilika se sastoji od odliva gotovine praćenog nizom priliva gotovine. Svaki budući priliv gotovine se „diskontuje“ nazad na sadašnju vrednost. Prilivi i odlivi gotovine se stoga porede na sličnoj osnovi. NPV je jednaka sadašnjoj vrednosti priliva gotovine umanjenoj za sadašnju vrednost odliva gotovine. Odnosno, NPV je jednak zbiru diskontovanih novčanih priliva i odliva u ekonomskom veku projekta (NPV = ΣDCF).  NPV može da se definiše i na način: NPV = benefit – cost.

Da bi investicija u osnovna sredstva bila isplativa NPV mora da bude veći od nule (NPV >0). Odnosno, ako prilivi gotovine premašuju odlive gotovine, postoji pozitivna NPV. Pošto se budući novčani tokovi „diskontuju“ na „cenu kapitala“ preduzeća, to znači da će investiciona prilika premašiti potrebnu stopu prinosa preduzeća i verovatno će biti isplativa.

Ako odlivi gotovine premašuju prilive gotovine, postoji negativna NPV (NPV < 0). To znači da investiciona prilika generiše niži prinos od onoga što zahtevaju investitori i da verovatno neće biti isplativa.

Pored NPV, koriste se i drugi kriterijumi za ocenjivanje investicije:

• interna stopa prinosa (IRR Internal Rate of Return)
• diskontovani period povraćaja (DPP Discounted Payback Period)
• period povraćaja (Payback).

Interna stopa prinosa (IRR Internal Rate of Return)

Druga vodeća tehnika procene investicija je interna stopa prinosa (IRR). Ova tehnika, kao i NPV, koristi novčane tokove i koncept vremenske vrednosti novca. IRR je jedan od glavnih kriterijuma za ulaganje u osnovna sredstva (capital budgeting) i pomaže menadžerima da rangiraju i izaberu između različitih investicija.

IRR se izračunava koristeći sličnu metodologiju kao NPV. To je preciznije merilo prinosa na ulaganja ROI, koja prepoznaje vremensku vrednost novca i koristi novčane tokove. IRR daje procentualni povraćaj za investicionu priliku pre finansiranja troškova. U Excelu postoji funkcija IRR koja automatski računa IRR.

IRR je ona diskontna stopa gde je NPV = 0. Da bi investicija u osnovna sredstva bila isplativa, IRR mora da bude veći od diskonta, odnosno zahtevane stope povraćaja. Na primer, ako je IRR (ili godišnji prinos) investicione prilike 15%, investicija će biti isplativa ako preduzeće može da dobije finansijska sredstva po ceni manjoj od 15%. Diskont je jednak WACC (Weighted Average Cost of Capital) – prosečnoj ceni korišćenja kapitala. Zato se za IRR se kaže i da je prosečna godišnja „kamata“ u procentima na uložen novac. U slučaju da menadžer nema podatak za WACC onda jednostavno uzme zahtevanu stopu povraćaja određenu od strane vlasnika. Vlasnici obično traže povraćaj od 10% do 15%, a ako je projekat rizičniji onda je diskont 20% do 25%. 

Analiza osetljivosti (Sensitivity analysis)

Kod ocene investicija neophodno je uraditi i analizu osetljivosti. Kod analize osetljivosti menjaju se ulazni parametri investicije i gleda se uticaj na NPV ili IRR. Ova analiza se zove i „šta … ako…“ odnosno „what if“ analiza. Obično se menjaju sledeći ulazni parametri: CAPEX, cene sirovina, količine, prodajna cena, broj zaposlenih, plate zaposlenih, OPEX i dr.

Jedno od ključnih pitanja kod analize osetljivosti je i break-even point analiza: „Koliko moramo da prodamo da bi NPV bio jednak nuli?“.

Monte Carlo simulacija predstavlja posebnu oblast analize osetljivosti investicije.  Kod ove simulacije, ulazne pretpostavke se menjaju u rasponu (prodajna cena će biti od 300 do 350 EUR, ulazne sirovine će biti od 200 do 230 EUR i sl) i gleda se verovatnoća izvršenja NPV.

Poslovni uspeh (Business success)

Poslovni uspeh se može definisati kao postizanje poslovnih ciljeva. Merenje uspeha će stoga zavisiti od poslovnih ciljeva preduzeća. Za većinu preduzeća to je profit.

Poslovni uspeh se može meriti pomoću racia (koeficijenata, pokazatelja odnosa). Pokazatelji finansijskog učinka mogu olakšati merenje učinka: profitabilnost, kratkoročnu solventnost i likvidnost i dugoročnu solventnost i stabilnost.

Ključni pokazatelji učinaka (KPI Key Performance Indicators)

KPI služe za merenje uspešnosti organizacije, ili jednog njenog dela (cost centar, aktivnost i sl). KPI treba da bude vezan za strateške ciljeve kompanije (finansije, tržište, procesi, ljudi). Kada vodite preduzeće, postoji nekoliko ključnih ciljeva (BSC Balanced Scorecard: finansije, tržište, procesi, ljudi). Ciljeve je potrebno spustiti na nivo zaposlenih i predstaviti ih na njima razumljiv način (KPI). KPI treba da bude što je bliže vezan za osobu koja ga meri. KPI mora biti vezan za strateški cilj kompanije i da doprinosi njegovom ostvarenju.

Kratka lista za proveru KPI. KPI treba:

• da meri bitan zadatak,
• da je kontrolabilan,
• da je rezultat razumno nezavisan od eksternih faktora,
• da je jednostavan,
• da je merljiv,
• da je moguć brz feedback,
• da je poznata startna pozicija,
• treba da se utvrdi da li postoje bolje alternative za merenje iste stvari.

Ne postoji univerzalan set KPI. On zavisi od biznis modela preduzeća, kao i strateških ciljeva.

Pokazatelji finansijskog učinka (The financial performance ratios)

Racio analiza (pokazatelji odnosa, koeficijenti) je koristan alat koji se široko koristi za merenje poslovnih performansi. Postoje različite zainteresovane strane kojima su potrebne informacije o učinku poslovanja, kao što su vlasnici, finansijski analitičari i savetnici, banke, dobavljači, kupci, menadžeri, zaposleni, poreski organi, javnost i dr.

Koeficijenti finansijskog učinka olakšavaju merenje učinka između i unutar preduzeća. Odnosi treba da se posmatraju i procenjuju u odnosu na komparator ili referentnu vrednost koja uključuje prethodne godine, budžet, odeljenje i konkurente.

Treba voditi računa se vrši upoređivanje sličnog sa sličnim. Postojaće prirodne razlike u odnosima prema prirodi preduzeća, njegovoj veličini, starosti i industriji u kojoj posluje. Pored toga, treba uzeti u obzir period poređenja. Koeficijenti će obično kratkoročno fluktuirati i stoga treba koristiti srednjoročni i dugoročni period poređenja.

Pokazatelji odnosa (koeficijenti) su korisna smernica za poslovni učinak. S obzirom da ne pružaju odgovore na sva pitanja, treba ih uzeti samo kao polaznu tačku za potpunu analizu. Njihovo tumačenje može biti subjektivno. Koeficijenti se generalno računaju na osnovu istorijskih računovodstvenih informacija, koje same po sebi mogu uključivati pretpostavke i procene.

Merila nefinansijskog učinka (Non-financial performance measures)

Merila nefinansijskog učinka uključuju tržišni udeo, lojalnost kupaca, produktivnost, kvalitet i ulaganje u istraživanje i razvoj. Ova merila treba koristiti zajedno sa merilima finansijskog učinka kako bi se obezbedio uravnotežen pogled na poslovanje.

Tržišni udeo (Market share)

Tržišni udeo je odnos količine prodaje jednog preduzeća prema ukupnoj količini tržišta. Obično se izražava količinski (kilogrami, tone, komadi i sl). Tržišni udeo se preračunava na osnovu vrednosti (EUR, RSD) zbog nedostatka statističkih podataka za količine.

Tržišni udeo se može dobiti iz više različitih izvora:

• agencije za istraživanje tržišta,
• strukovna udruženja (grupacija proizvođača određenih proizvoda i sl.),
• statistički zavod,
• privredne komore,
• regulatorna tela.

Preduzeća uglavnom nisu sigurna u kvalitet dobijenih podataka, pa imaju „približne“ procene. U praksi razlikujemo:

• Apsolutni market share – posmatra se u odnosu na celokupno tržište,
• Relativni market share – upoređuje jedno preduzeće sa najvećim konkurentom na tržištu. 

Tržišni udeo je korisno posmatrati tokom niza godina, da bi stekli sliku šta se dešava sa konkurencijom i tržištem.

Merenje prinosa (Measuring ‘return’)

Bruto profitna marža (ili marža prodaje) može da se izračuna po formuli:

Bruto profitna marža % = Bruto profit / Prihod x 100%

Ovo meri maržu izračunatu povrh direktnih troškova. Relativno visoka prodajna marža pokazuje sposobnost preduzeća ili da naplati premijum cenu ili da kontroliše ulazne troškove. Korisno je kada se uporedi sa sličnim preduzećima u istoj industriji.

Neto profitna marža može da se izračuna po formuli:

Neto profitna marža % = Operativni profit / Prihod x 100%

Ovo je slično prodajnoj marži, ali uzima u obzir operativne troškove. Neto profitna marža meri sposobnost kontrole troškova. Operativni profit je poželjniji u odnosu na ukupni profit jer isključuje finansijske i poreske troškove, koji se mogu razlikovati između preduzeća i godina.

Merenje investicije (Measuring investment)

Najčešća definicija „investicije“ je „uloženi kapital“, što je kapital plus dugoročne obaveze (alternativno, ukupna imovina umanjena za tekuće obaveze). Uloženi kapital je zapravo iznos uložen u preduzeće od strane vlasnika i kreditora.

Obrt sredstava (puta) = Godišnji prihod / Uloženi kapital

Ovo pokazuje koliko su dobro finansijska sredstva uložena u preduzeće, a zatim uložena u imovinu, iskorišćena za ostvarivanje prodaje. On meri iznos prihoda zarađen od svakog uloženog 1 evra. Obrt imovine pokazuje koliko puta sredstva generišu svoju vrednost u smislu prihoda svake godine. Ponekad se naziva mera aktivnosti. Relativno visok obrt sredstava može ukazivati na efikasno korišćenje sredstava, iako je mera osetljiva na vrednovanje imovine.

Merenje prinosa na angažovani kapital (ROCE Return On Capital Employment)

„Povraćaj investicije“ (ROI) ima mnogo različitih varijacija, od kojih su najčešće: prinos na angažovani kapital (ROCE), prinos na neto imovinu (RONA), prinos na ukupnu imovinu (ROTA), prinos na kapital (ROE), i računovodstvenu stopu prinosa (ARR). Svi oni u suštini mere istu stvar – profit kao procenat ulaganja potrebnog za postizanje tog profita. ROI se takođe koristi u internoj proceni investicija.

ROCE = neto profitna marža (marža neto dobiti) x obrt sredstava (imovine)

ROCE = (operativni profit/prihod) x (prihod/angažovani kapital)

Analiza neto profitne marže ili obrta sredstava će pomoći da se objasni visok ili nizak ROCE.

Profit treba meriti u odnosu na iznos angažovanog kapitala.

Profitna stopa (ROS Return On Sales)

Profitabilnost izražava odnos iznosa profita prema drugim poslovnim veličinama koje su doprinele da se taj profit ostvari. Profitna stopa, zove se i ROS (Return On Sales) je udeo profita u prodaji i pokazuje koliko je zarađeno po svakoj prodatoj jedinici izraženo u novcu. 

Profitna stopa se izračunava po formuli:

ROS (profitna stopa) = profit / prodaja

Profitabilnost se može meriti i prema investiranom kapitalu (ROI Return On Investments). ROI se može meriti na više različitih načina (ROE, ROA, RONA, ROCE, ROACE, ROIC i sl.).

Bruto marža prinosa na ulaganja (GMROI Gross Margin Return On Investment)

GMROI je jedan od ključnih KPI u maloprodaji. GMROI je ROI primenjen na maloprodaju tj. na jedan artikal (SKU).

GMROI se dobija kao odnos gross margine i zaliha, odnosno kao odnos Contribution 1 i zaliha.

Kratkoročna solventnost (Short-term solvency)

Kratkoročna solventnost je sposobnost podmirivanja kratkoročnih dugova iz likvidnih sredstava. Likvidna sredstva obuhvataju gotovinu i gotovinske ekvivalente i potraživanja od kupaca, ali ne i zalihe, koje se ne mogu brzo pretvoriti u gotovinu.

Likvidnost (Liquidity)

Likvidnost naspram profitabilnosti – Kratkoročno gledano, likvidnost je važnija za finansijsku stabilnost nego profitabilnost. Gotovina ostvarena iz poslovnih aktivnosti je glavni izvor likvidnih sredstava, mereno izveštajem o tokovima gotovine. Mogu postojati i drugi prioriteti za sredstva iz poslovnih aktivnosti, stoga je važno imati dovoljno likvidnih sredstava za podmirenje kratkoročnih dugova.

Tok gotovine – Operativni ciklus gotovine je vremenski period između isplate gotovine za inpute i primanja gotovine od prodaje. To je korisna mera vremena potrebnog za generisanje gotovine. Prognoze novčanog toka omogućavaju preduzeću da predvidi i rešava probleme likvidnosti pre nego što se pojave. To je jedno od najvažnijih merila buduće solventnosti.

Racio tekuće likvidnosti (The current ratio)

Racio tekuće likvidnosti = Obrtna sredstva / Kratkoročne obaveze

Ovo je standardni test kratkoročne solventnosti meri da li preduzeće može da izmiri svoje tekuće obaveze iz svojih tekućih sredstava. U zavisnosti od prirode poslovanja preduzeća, ovaj racio bi obično trebalo da bude veći od 1, u zavisnosti od brzine obrtanja zaliha.

Racio brze likvidnosti ili acid test racio (The quick ratio (or acid test ratio)

Racio brze likvidnosti = (Obrtna imovina – Zalihe) / Tekuće obaveze

Ovo je pouzdanija kratkoročna mera solventnosti, jer za mnoga preduzeća zalihe se ne mogu lako pretvoriti u gotovinu. Ovaj odnos treba da bude blizu 1, u zavisnosti od preduzeća.

Tumačenje racia likvidnosti

Ne tumačite tekući i brzi racio likvidnosti ne treba tumačiti doslovno. Različita preduzeća funkcionišu na različite načine. Niski koeficijent ne ukazuju uvek na rizik nesolventnosti, a visoki koeficijenti nisu uvek zdravi.

Niski koeficijenti tekuće i brze likvidnosti – relativno niska obrtna sredstva i relativno visoke tekuće obaveze, primer maloprodaje velikog obima.

Visoki koeficijenti tekuće i brze likvidnosti – loše vođeno preduzeće sa zalihama koje se sporo prodaju i mnogim nenaplaćenim potraživanjima.

Merila dugoročne solventnosti i stabilnosti (Measures of long-term solvency and stability)

Koeficijenti dugoročne solventnosti mere rizik sa kojim se preduzeće suočava zbog tereta duga. Sposobnost servisiranja duga je mera rizika za davaoce dugova, vlasnike i na kraju samo preduzeće. Kamata na dug mora se platiti bez obzira na stvaranje gotovine ili profita. Stoga, iznos dobiti koji se može reinvestirati u preduzeće ili isplatiti kao dividende je razređen. Prekomerno opterećenje duga će ograničiti sposobnost preduzeća da privuče dalje finansiranje duga. Menadžer treba da koristi racio gearinga i racio duga da izračuna dugoročni nivo rizika. Rizik koji predstavlja visoki dug i racio gearinga može se ublažiti pokrivenošću visokih kamata.

Gearing racio (The gearing ratio)

Gearing racio se koristi za merenje zaduženosti preduzeća. Odnosno, predstavlja meru dugoročnih finansijskih aranžmana (ili strukture kapitala) preduzeća. To je u suštini deo poslovanja finansiranog putem duga u poređenju sa vlasničkim kapitalom. Gearing se izražava u procentima.

Gearing racio (stepen zaduženosti) = (Kamatonosni dug – Gotovina) / (Kapital+(Kamatonosni dug – Gotovina)) x 100% ili

Gearing racio = Neto dug / Kapital

Idealni odnos zavisi od prirode poslovanja i trenutne ekonomske klime. U praksi, mnoga preduzeća imaju nivoe gearinga manje od 50%. Što je gearing veći (veća zaduženost), veći su rizici od razvodnjavanja zarade i osetljivosti na promene kamatnih stopa.

Racio duga (The debt ratio)

Koeficijent duga – Ovo meri sposobnost preduzeća da izmiri svoje dugove na dugi rok. To je mera „sigurnosti“ za finansijere. Taj odnos svakako treba da bude manji od 100%, a mnogi veruju da bi trebalo da bude manji od 50%.

Koeficijent duga = Ukupni dugovi (tekuće obaveze i dugoročne obaveze) / Ukupna imovina (kratkoročna i stalna imovina (tekuća i stalna imovina) x 100%.

Pokriće kamata (Interest cover)

Pokriće kamata meri koliko puta preduzeće može da plati svoje kamate (ili finansijske troškove) iz svog operativnog profita (ili dobiti pre kamata i poreza). U idealnom slučaju, preduzeće bi trebalo da bude u mogućnosti da pokrije svoje kamate najmanje dva ili više puta.

Pokriće kamata (puta) = Operativni dobitak / Finansijski rashodi

Stepen zaduženosti (Leverage, Net Debt to EBITDA ratio)

Leverage (poluga, racio neto duga prema EBITDA) je sve popularniji pokazatelj stepena zaduženosti kod banaka. Ovaj racio nije tradicionalna mera dugoročne solventnosti. EBITDA je skraćenica za Zarada pre kamata, poreza, depresijacije i amortizacije.

Leverage (puta, godine) = Neto dug (Dug na koji se plaća kamata – Gotovina) / EBITDA

Banka obično pozajmljuje preduzeću do pet puta više od njegove zarade. Novac generisan iz poslovanja može biti zamenjen EBITDA-om.

Uporedna procena (Benchmark)

Benchmark, ili uporedna procena, je instrument za analizu koji omogućava da se preduzeće uporedi sa drugim preduzećima – konkurentima. Mogu se vršiti i poređenja sa praksom preduzeća u nekoj drugoj delatnosti. To je proces kojim se upoređuju metodi, funkcionisanje i rezultati poslovnih funkcija sa jednim ili više drugih preduzeća kako bi se identifikovale mogućnosti za racionalizaciju ili za poboljšanje kvaliteta i učinka. Benchmarking fokus se sve više prebacuje na poređenje procesa.

Komandna tabla (Dashboard)

Dashboard je alat koji koriste menadžeri da bi na jednom mestu imali pregled svih ključnih pokazatelja poslovanja. Na Dashboard-u se grafički prikazuju najvažnije informacije za donošenje odluka. 

Balanced Scorecard (BSC) i/ili Baldrige modeli

Sva preduzeća, bez obzira na sektor u kome posluju i njihovu veličinu, mogu da poboljšaju svoje performanse, održe uspešnost i postignu izvrsnost primenom Balance Scorecard (BSC) i/ili Baldrige modela. Ovi modeli pokrivaju finansijske i nefinansijske aspekte poslovanja. Na taj način, omogućavaju preduzećima da postignu svoje ciljeve, poboljšaju rezultate i postanu konkurentniji. 

Balanced Scorecard (BSC) model

Balanced Scorecard (BSC) predstavlja okvir za merenje i procenu učinka u četiri ključne oblasti:

• Finansije (Financial)
• Kupci (Customer)
• Interni procesi (Internal Processes)
• Učenje (Learning).

Baldrige model

Baldrige okvir i kriterijumi za izvrsnost performansi – model za samoprocenu koliko dobro preduzeće ispunjava svoje ciljeve, procenu svojih procesa i njihovog uticaja na rezultate (procenu učinka) u sedam  ključnih oblasti:

• Liderstvo (Leadership)
• Strategija (Strategy)
• Kupci (Customers)
• Merenje, analiza i upravljanje znanjem (Measurement, analysis and knowledge management)
• Radna snaga (Workforce)
• Operacije – poslovne aktivnosti (Operations – business activities)
• Rezultati (Results). 

Vrednost preduzeća (The value of a business)

Krajnja mera kumulativnog uspeha preduzeća je njegova vrednost. Postoji veliki broj različitih tehnika koje mogu proizvesti različite procene vrednosti za isto preduzeće.

Diskontovani novčani tokovi (Discounted Cash Flows)

Vrednost = sadašnja vrednost procenjenih budućih tokova gotovine

Ovo je verovatno najtačniji metod procene, ali se oslanja na pristup informacijama i kvalitet korišćenih procena.

Multiplikovani prihod (Income multiples)

Vrednost = prihod x multiplikator

Višestruki prihodi su alternativa višestrukim zaradama i koriste odnos cena/prodaja. Oni su korisni za preduzeća sa fluktuirajućim profitima ili čak gubicima, jer bi prihodi trebali biti stabilniji.

Procene zasnovane na imovini (Asset based valuations)

Vrednost = neto vrednost imovine

Ova metoda je korisno minimalno merilo vrednosti preduzeća. Vrednost neto imovine u bilansu stanja se često zasniva na istorijskim troškovima, koji ne odražavaju u potpunosti budući potencijal rasta preduzeća.